I Tantal uze grožđe, i napi se vode,
u tom svetu gde je sve oprošteno.
jedan
Sprema se da krene tražeći po stanu sve one sitnice bez kojih se ne polazi. Ponavlja u sebi ključevi, telefon, pare nekoliko puta poput mantre i gasi televizor. Po ko zna koji put, shvata da je upravo preterano jak televizijski glas ono što ga je sve vreme dekoncentrisalo i činilo nervoznim. Kao da je morao da se takmiči celo pre podne u svom stanu, prilagođavajući se tom glasu i radeći sve svoje paralelno sa njim, umesto da ga jednostavno isključi. Čovek ponekad ima problem da se seti da ima moć nad predmetima koji ga okružuju.
Pošto je proverio da li je sve ugašeno, uputio se ka očevom stanu gde je trebalo da ručaju. To je bila nekakva rutina, a istovremeno sve osim toga. Obojica su voleli da pojedu nešto fino, da spreme jedan drugom ramstek, sote ili tripice, dokažu ko je bolji u pripremi tatarskog bifteka, ko je ispratio više aktuelnih soseva i kulinarskih kombinacija, ko zna da razlikuje radič od endivije, a ko u sebi zapravo nosi besprekorno očuvani atavizam predaka-lovaca i uzgred savršeno zna koliko je minuta potrebno da bi šnicla bila taman toliko pečena da odgovara potrebama evropskog organizma, i taman toliko sirova da razgali varvarska nepca.
Stiže prerano. Otac ga dočekuje u prugastoj kecelji, uz široki, nekontrolisani osmeh jer su ga danas u prodavnici pitali koliko ima godina, i silno se iznenadili što ima – toliko, a izgleda – tako. Ali, šta on da im radi kad, kako kaže, u odnosu na njega većina izgleda… pa, nekako civilno. Predlaže mu da se raskomoti i prelista časopis o vinima koji kupuje svakog meseca, i vraća se šporetu da stavi odreske na već zagrejanu plotnu. On čini kako mu je rečeno i uplivava u svet onih koji kombinuju posao i užitak. Business or pleasure? – Both. Uvek se čudio kako nije postao enolog, ali mu je potom neko objasnio da se oni ne napijaju gde i kako stignu, već moraju da čuvaju svoja čula i piju mnogo manje od one količine za koju je on pretpostavljao da to čine. Na kraju, možda je zanimljivije biti civil u tom svetu grožđa. Sa tom mišlju, završio je listanje i pošao da pripremi sto za jelo.
Nakon što je sve spremno, sedaju za sto i uzimaju namaz od maslina uz aperitiv. Kako nikada nije uspeo da razvije ljubav prema konjaku, glumi da ceni ovo skupoceno piće koje mu otac zadovoljno sipa u malu i veoma uzanu staklenu čašu. Tek je podne, a već se mora plaćati danak stilu! Nazdravljaju i otpočinju razgovor o svemu i svačemu, ponajviše o očevom nedavnom boravku u Bratislavi. Zaključuju da su skoro svi srednjeevropski gradovi isti, i da turista zapravo uživa u tome što misli da unapred razume urbanistički plan i shodno tome, znalački ocenjuje u kom kvartu preovladava koji stil i zašto. Slože se da bi i jednog i drugog, u nekom trenutku, na nekoj od tih ulica, neko treći mogao da nasamari i ubedi ih da se trenutno nalaze u nekom sasvim drugom gradu. Otac uskoro uspeva da se preorijentiše na lov, svoju omiljenu temu, i pokazuje mu kalendar koji je nedavno nabavio i okačio na jedan uzani deo zida pored šporeta. Januar – srna, februar – jarebica, mart – divlja svinja. On sa negodovanjem odbrusi jer je oduvek smatrao da nema ničeg sportskog u tome da se jelenu raznese glava, ali se ne usuđuje da nastavi sa kritikom jer oseća koliko zadovoljstva u lovu otac pronalazi. Na kraju čak zaključuje da je kalendar, ako ništa drugo, lep, jer dominiraju zelena i braon.
Meso je na stolu. Ni jedan ni drugi ne vole da ga kvare krompirom ili testom, pa dve šnicle stoje usamljeno na velikim belim tanjirima i čekaju. On pravi prvi rez i oseća specifično lučenje pljuvačke sa obe strane jezika kada ugleda ono malo crvenog safta koji u trenutku sečenja napušta odrezak i pravi mrlju na belom tanjiru. Prvi zalogaj mu veoma godi, i shvata da je bez obzira na njegovo bogato kulinarsko iskustvo, otac taj koji je oduvek bolje znao sa mesom. Možda je otpor prema lovu unazađivao njegov odnos prema istom. I često je razmišljao o tome kako je možda nedosledan u tom odnosu. Kako neko može da se protivi lovu, a u toj meri uživa u njegovoj posledici? Da li je meso još ukusnije ako ga sam pribaviš? Nije znao odgovore na ta pitanja, ali je znao da ne bi mogao da ga se odrekne.
Primećivao je da je često nedosledan, ali i da mu to, u suštini, ne smeta pri življenju, onoj jedinoj aktivnosti koju nikada ne planiramo, i koja nam, iako je obavljamo bez prestanka, uvek ostaje pomalo nedovršena. I tako je odlučio da o tome previše i ne promišlja, već da radi kako mu se u trenutku dopada. Jer, negde u sebi znao je da je doslednost osobina drugih. I poznavao je takve, dosledne ljude, ali je slutio da niko od njih nije u stanju da oseti zadovoljstvo, bar ne onako kako je on sâm zadovoljstvo doživljavao. Jer, verovao je da se ono događa, da čovek mora u manjoj ili većoj meri ostati pasivan pred njim, iznenađen, zatečen ili preplavljen jednim takvim osećanjem. Doslednost, mislio je, podrazumeva kontrolu i filtriranje događaja, pa se i samo zadovoljstvo, ako se uopšte javi, javlja planirano i očekivano, te sigurno gubi na snazi. A to je poslednje što bi on smatrao poželjnim.
Otac ga prene iz razmišljanja komentarom da meso nije dovoljno dobro. Nije razumeo zašto, i sada mu se već činilo da u određenim godinama negacija svake stvari, pa i najmanje sitnice postaje osnovni način funkcionisanja. Način na koji se očevi svete svetu oko sebe. Jer, taj svet počinje da se nudi drugima, kao pohotna švalerka koju su oni ranije znali odlično da zadovolje, ali im sada izmiče u svojoj čežnji da se preda nekim novim ljudima, sa manje iskustva i više snage. Previše iskustva je, najzad, prvi znak otupljenosti i uvod u osudu svega onoga što i bez nas nastavlja da postoji, što će uspešno zavaravati one koji o tome još uvek ne znaju puno, a preskakati one koji previše znaju da bi ćutali.
Kada je i poslednji zalogaj pojeden, otac sipa vino, prvo njemu pa sebi. Poručuje da ne vredi gubiti vreme u pokušaju da se ono izabere u nekoj od lokalnih trafika. To i nije izbor po njegovom mišljenju, jer ćeš uvek obaviti lošu kupovinu. Važno je znati dobre vinoteke, a on ih zna, pa je čak dobio i komplet vinskih čaša na poklon u jednoj od njih. Ne može ispasti loše kada dobar čovek kupuje dobro vino od dobrih ljudi, tvrdi otac. Objašnjava kako su čaše za crno uvek blago zatvorene pri vrhu, upravo stoga što čuvaju ono što samo vino u sebi krije, da ne pobegne. Nasuprot tome, čaše za belo se blago šire pri vrhu, jer ono traži da bude oslobođeno. Tajna crnog je u zatvaranju, tajna belog u otvaranju. I nijedno nije bolje ili lošije zbog toga. Jedino što je važno jeste znati kada koje uzeti. Krivica je tvoja ako ga smestiš u pogrešan kontekst. Tada se njegova misija izjalovi, kaže otac, i ono postaje ili sasvim neprimetno ili dominantno. Nastavlja sa pričom o tome koja jela idu ruku pod ruku sa kojim vinom, i koja nikako ne smeju uz sebe imati ovo ili ono vino. Sin pažljivo sluša i prenosi svoje utiske o vinu koje su upravo probali. A probali su ga pažljivo, upravo onako kako to uvek čine. Istovremeno podignu čaše, blago uskomešaju vino lakim pokretom iz zgloba da vide da li, i kakav trag ostaje na staklenom zidu, potom prinose čaše licu kako bi omirisali sadržaj. Kucnu se gledajući se u oči, uzmu po jedan gutljaj koji najpre ostave sekund-dva u ustima, pre nego ga puste niz grlo. On se uglavnom potrudi da razabere šta je otac ovoga puta poslužio, i sve češće pogađa o kakvom je vinu reč. Sam najviše voli opora i suva vina koja mu skupe usne u trenutku pijenja. Tada se obično u njegovoj glavi javlja slika usana koje su najednom postale izbrazdane i na kojima se vide vertikalne crte, hiljadu malih crta, jedna uz drugu, koje čine da usne izgledaju kao nekakav predmet star stotinu godina, pre nego vlažno tkivo na licu mladog čoveka. I upravo to što im se desilo, on ne može da kontroliše, taj osećaj da mu vino skuplja usne, da ih skuplja mimo njegove volje i moći. To ga fascinira i to je ono što on, između ostalog, smatra zadovoljstvom.
Otac po ko zna koji put pominje buke, tu savršeno oblu reč čija se forma i sadržaj idealno poklapaju u sinovljevoj glavi, i koja obuhvata sve one slojeve koje vino u sebi zaključava. Čitav niz aroma koji čeka da postane utisak u ustima degustatora. Oduvek se pitao da li je taj utisak jedinstven, ali je na kraju shvatio da ne može biti, da se u manjoj ili većoj meri mora razlikovati od osobe do osobe, ali da postoji neka centralna crta koju niko ne može prevideti ili zaobići. Mlada vina još nemaju izgrađen buke, a što su starija, to je osetniji i duže se pamti.
Završavaju vino i pale po cigaru. Otpočinju razgovor o muzici i otac ustaje da donese snimke koncerata za koje smatra da je neophodno pogledati ih, između ostalog, i nekog skandinavskog džez gitariste kojeg je nedavno otkrio. Čudi se, opisujući kako su mu ruke vešte i brze, a lice bezizražajno, četvrtasto i tupavo. Kao i obično, opomene ga što ne svira često kao pre, što i sam sin zna da je nedopustivo, ali oseća da ne može previše da se uzrujava oko toga. Neko vreme je vrlo intenzivno svirao gitaru, a onda ju je jednostavno izgustirao. Gotovo je siguran da će se ta kreativna faza jednom ponoviti, ali je on ne može ničim na silu izazvati. Uvek je tako sa ljudima i fazama, činilo mu se.
Potom još neko vreme slušaju džez, piju vino, razmene zapažanja o svemu onome što se dešava mimo njih i unutar njih. Na uključenom televizoru, utišanom do kraja, promiču slike sa kanala Chasse et pêche[1]. Otac ne razume francuski ali mu to ne predstavlja problem da često sa neobičnom pažnjom prati reportaže o lovu i ribolovu. U tim kadrovima, baš kao i na kalendaru, dominiraju zelena i braon. Ponekad je slika važnija od zvuka, a i od samog značenja.
Nakon što je otac prešao na intimne detalje iz života starog Holivuda, shvata da je vreme da pođe kako bi stigao da završi sve one stvari koje je u slatkoj griži savesti odložio za sutra. Nije bio siguran odakle mu sve te informacije, ali to i nije bilo naročito važno. Da li je Liz Tejlor zaista nosila zub Montija Klifta na lančiću oko vrata za sreću, nakon udesa u kojem mu je od siline udarca izbijen, nije mu bilo od neke naročite važnosti. Ali mu je bilo važno da se sa njim nasmeje i ispriča, i vidi da ga trivija i dalje zanima; možda zato što je duboka i najiskrenija nezainteresovanost za gluposti ponekad znak da je čoveku dosta. U svakom smislu.
Nakon što konstatuje kako su njih dvojica, ako ništa drugo, dva silna držača za čašu, koja uvek nestrpljivo čekaju da onom drugom nešto ispričaju, zagrli oca, potapše ga po ramenu i obeća da će ubrzo ponovo doći. Kaže mu kako sledeći put on planira da kuva. Otac se zadovoljno nasmeši i isprati ga do vrata.
Uvek rado posmatra njegovu visoku figuru koja se nekud uputila, i gleda ga sve dok ne zađe za ugao gde počinje stepenište. I kao i obično, okovratnik kaputa mu je blago uvrnut, što otac primećuje tek neposredno pre njegovog nestanka iz vidokruga. To uzrokuje da mu se uglovi usana blago zgrče pre nego što odluči da se okrene i zatvori vrata. Okrenuvši ključ u bravi, pomisli kako nije u redu što čovek ne može da vidi svoj potiljak. Ali, zadovoljan i onim što pogled može da obuhvati, natoči u to ime sebi još malo vina.
dva
U Pragu je. Iako se čini da postoji nekakva šema po kojoj se taj grad obilazi, čovek se lako izgubi. Uličice su uske i prepune ljudi, a kada se digne glava, stiče se utisak da se zgrade pri vrhu sužavaju i prave naklon jedna prema drugoj. Nakon sat vremena hoda, već se oseća zamor, mada više u glavi nego u nogama.
Predstavlja mu problem da se snađe, i premda nema neki cilj pred sobom, počinje da oseća kao da luta, i kao da je uvek u jednoj te istoj ulici. I onda se, kao kroz maglu, seti da mu je jednom prilikom neko pomenuo kako je Kafka Prag okarakterisao kao lavirint i majku koja te čvrsto drži svojim kandžicama. Kafka se, kažu, nije osećao baš srećnim u ovom gradu; ponekad mu je bilo mučno i teskobno, a on sada savršeno razume emociju.
Zastaje da pogleda smešnu, malu, nagriženu i jedva čitljivu mapu (onaj je tip čovečuljka koji čak i u gradovima koji mu nisu novi, ima beskrajnu potrebu da utvrđuje svoje koordinate) još jednom, i kada uvidi gde je, polako nastavlja da hoda. Prolazi pored devojke za koju prekasno shvata koliko je lepa, jer bi je duže gledao da je to ranije primetio. Ali šta će kad je kratkovid, a i ne naročito odvažan, pa se zadovoljava dvema sekundama u kojima se našla ispred, pa u liniji sa njim, i onda odmah potom iza njega, a ta treća pozicija nastupila je prebrzo i trajala najduže, u nedogled, bez kraja i mogućnosti da se one pređašnje ponove na isti, ili bilo koji drugi način.
Nakon izložbe na koju je bio pozvan u okviru ovog službenog puta, odlazi u bar i naručuje moravski Muskat[2]. To je bilo nešto što će ga glatko provesti kroz ostatak večeri, istovremeno ga vodeći ka trežnjenju i dajući mu priliku da još malo bude pod dejstvom. Bilo je pola deset. Popio je dve čaše sam za šankom, uzeo kaput i pošao da se prošeta. Osetio je potrebu da ostane zaštićen od komunikacije sa bilo kim te večeri, ali i nešto što ga je skoro neprijatno pritiskalo i javljalo se kao sporedna stvar u njegovoj glavi dok je koračao ka jednom od mostova. Bio je blago napaljen, ali na neki čudan, čežnjiv način. Zamišljao je kako bi bilo dobro voditi ljubav sa nekim u tom trenutku, ali polako, zaverenički, uz mnoštvo dugih pogleda i odlaganje kraja. Diskretno je gledao u sve devojke koje su prolazile pored njega, ili sedele na stepenicama koje su se spuštale ka dokovima, i pričale nešto jedne drugima. Delovalo mu je smešno i gotovo nemoguće da se sa bilo kim uspostavi kontakt napolju. Ako je iko ikada upoznao nekoga na ulici, i ostao u razgovoru sa njim duže od jednog minuta, to je pre mit nego priča iz života. Bar se njemu tako činilo. Opet je ušao u jedan bar, smešten veoma blizu vode, a reklo bi se, sve osim popularan, jer je bio prostran, a praznjikav. Dva para igrala su bilijar, a pored su se nalazile klupe, poređane oko dva široka pravougaona stola. Drvo na klupama je počinjalo da se ljušti. Cela prostorija je neopisivo podsećala na nekakvu učionicu, samo sa manje svetla i više boca iznad pulta gde je profesor točio pivo nekim kolegama koje su sedele i tiho razmenjivale tek po neku reč, s vremena na vreme.
Sto za koji je seo bio je potpuno prazan, a za susednim sedelo je nekoliko ljudi koji su mu delovali nešto mlađe od njega. Naručio je belo vino, ne pitajući za etiketu. Na nekim mestima jednostavno nije umesno raditi takve stvari. Znao je da bi ga barmen pogledao kao idiota, što je u stvari možda samo bio još jedan dokaz da je snobizam uvek u igri, čak i ako se radi o onom izokrenutom, snobizmu sa druge strane ogledala. Pozajmio je novine sa šanka, a kada se prisetio da ne zna ni reč češkog, osim možda letiště i autobus, odlučio je da barem gleda slike i vrtenjem stranica, ako ništa drugo, sebi da nekakav povod, a njima alibi što će sedeti tu još neko vreme, sam zauzimajući veliki sto.
Uskoro su mu se na drugom kraju stola pridružile dve devojke koje su ga povremeno gledale, i koje je on povremeno gledao. Nenormalno je odugovlačio sa pićem, imajući tu uvek prisutnu i pomalo smešnu misao u sebi da bi nešto moglo da se dogodi, ako provede više vremena negde, dajući situaciji mogućnost da evoluira u nekom pravcu. Kada su popile piće, devojke su navukle jakne i pošle dalje. Skoro da mu je bilo krivo što nije brže popio piće i sam učinio to isto pre njih, umesto što je sada ostao tu, sam i zaludan. Činilo mu se da, kada je on u pitanju, jedna stvar nikada ne vodi drugoj, već isključivo samoj sebi, prikazujući se uvek istom i ponavljajući se na isti način, u krug, u krug, u krug…
Napustivši bar, setio se da nije večerao. Osetio je da je vazduh iako prohladan, mek. Takav je oktobar u njegovoj glavi, naprosto savršen. Odlučuje da prošeta do Vltave bez prevelike želje da obilazi bilo šta; to odlaže za neki drugi put. Davi se u krofnama koje je, uz relativan napor, uspeo da nađe blizu reke. Bio je užasno gladan, ali se kao i uvek osetio licemernim jer je znao i on za četiri jahača apokalipse i kako samo oni koji nisu pri čistoj svesti mogu da jedu brašno, šećer, pavlaku ili šlag. U to se, takođe, ubrajao svaki mogući fast-food, većina kolača i reka kečapa koju maloumnici prosipaju po hrani. Raskrstiti sa hranom, lišiti je ukusa i autentičnosti, to znači preliti je tom groznom izmišljotinom, a sasvim je jasno da se kečap i hrana međusobno isključuju – ili postoji hrana, ili postoji kečap. Kečap generacija, siktao bi otac. ‘Ajmo sve pod jedan te isti ukus. Slagao se i on sa tim, u suštini, ali ga to nije sprečavalo da često pribegne hrani za poneti ili kesici tog ozloglašenog priloga kada bi ostao sam u stanu sa njom i kriškom hleba. Da, ima onih koji bi radije crkli od gladi nego pojeli nešto poput toga, ali on ipak nije bio u toj grupi istančanih i samodisciplinovanih. Voleo je da se busa svojim poznavanjem kulinarskih čarolija, ali je isto tako bio spreman da proguta i malo bolje posoljenu vunenu kapu ako bi bio u žurbi ili suviše lenj da siđe do prodavnice u datom trenutku. I eto njega, teškog nedoslednika, građanina dva sveta; gleda u vodu i žvaće svoju krofnu, priželjkujući da je u njoj bilo samo malo više fila od vanile.
Voda je večeras vrlo mirna. A on zna da je i voda kao takva, vrlo nedosledna. Prilagođava se i vetru i kanalima kroz koje teče, i svim čašama i bokalima ovog sveta čiji oblik poprimi kada se u njih ulije. I tako, gledaju jedno u drugo, voda i on. Puni međusobnog razumevanja.
Dok stoji na mostu i gleda svuda po malo, pada mu na pamet kako je oduvek neopravdano verovao da je najbezbedniji u trenutku u kome se upravo nalazi. Tu nema neizvesnosti, i njegovo je samo da upija ono što mu se samo od sebe nameće.
Pomisli kako je najteže zamisliti sopstveni život u budućnosti, i to da li će u njemu uopšte biti većih promena, kao što to kod većine biva, ili će privremena rešenja vremenom postati stalne postavke, kao što je sa još većom većinom slučaj. Nije sasvim siguran da li bi bio spreman na odgovore, čak i kada bi mu se otvoreno nudili. Ipak, te večeri u Pragu, kroz glavu mu prolazi kako bi voleo da može jednom da se osvrne oko sebe i primeti rezultate, neke opipljive dokaze svog boravka na zemlji… Možda hoklica? Ili dete? Knjiga? Ništa od toga, zapravo, ne deluje loše.
Kreće ka hotelu. Pokušava da evocira uspomene na sobni bar i na to da li je u njemu ostalo još nečega, dok se sa misli koje su bile usmerene ka budućnosti, polako vraća u sadašnji trenutak i začuje žamor ulice koja je nesmanjenim intenzitetom živela oko njega.
Lepo je hodati i upijati, mislio je.
Verovatno bi bilo lepo i jednom zaista napraviti tu hoklicu, kasnije i dete, a potom možda i napisati nešto, pa ako do toga dođe, sesti na nju, uzeti dete u krilo, i čitati mu dok kao nesvesni ali najoštriji kritičar, iz nehata, ne počne da zeva.
tri
Neki od ljudi koji žive na Kosmaju kažu Eno ide Piter, kada se nezgrapni, tamnozeleni automobil zaustavi pred njegovom kućom. Četrdesetogodišnjak iz Bostona svakog leta dođe na mesec dana u ovu kuću, koju je kupio od Ankinog sina za malu banku. Tvrdi da ne može da zamisli da ne dođe ovamo na neko vreme svake godine, a kada ga pitaju zar se na poslu ne bune jer se tamo, kako čuju, radi i na drugi Isusov dolazak (mada dođe povremeno odande čak i neka dobra vest, recimo da je telo Njegovo konačno gluten free), on im samo odgovori da za toliko može i odavde da radi. Neki put dođe sam, neki put sa ženom i sinom. Ovog puta, međutim, samo sa sinom, jer ona nije uspela da se dogovori sa svojim tlačiteljima, objašnjava im dok vadi kofere raznih veličina iz prostranog gepeka.
Prve komšije i najbliži prijatelji, dok je tu na Kosmaju, su mu stari Pavle i njegova žena Marija. Pavle je starac pametnih i veselih očiju, koji je svojevremno radio u fabrici kablova, pa se pre dvadesetak godina preselio na Kosmaj za stalno i tu počeo da pravi svoje vino. Marija, njegova žena, nikada nije rado govorila o svom školovanju, ali se negde u razgovorima moglo doznati da nešto više od osnovne nije završila. Godinama nije uspevala da zatrudni, osim jedanput, kada se na kraju njen sin kome je već bila dodelila ime Petar, rodio mrtav. Ona kaže da je tada veselje zauvek iz nje iscurelo, kao smola iz drveta; mada se na njoj to nikada nije primećivalo, jer bez obzira na to što je bila gabaritna i svađalica, obrva širih i dužih nego što je to kod žena uobičajeno, krila se u njoj neka luda iskra večite izdržljivosti, dobrote i čudesne lepote. Znala je da kaže kako žena kontroliše sve u životu, osim krvi koja joj se sliva niz noge i deteta koje je baš zapelo da se ne rodi.
Pavle je uvek govorio kako se ništa ne menja, kako se ništa u zemlji od ’45. do danas nije promenilo. Sve rade zbog slikanja, seku vrpce, na stenama crnom farbom oslikaju tunel, skupe se statisti, ide voz, prilazi tunelu, a kadar se onda opet momentalno prebacuje na ljude koji mašu zastavicama i sve je kako treba da bude; osim što pruga ne postoji. Još davno je shvatio da od proizvodnje nema ništa. Nije toliko čudno što si ti zbrisao, Petre, iako ja ne volim da vidim kad idete. Neke pare se tu i tamo obrću, putuju iz ruke u ruku, ali prave proizvodnje nema. Takve stvari niko ne podržava. Hajde da sprovedemo anketu u Beogradu, Petre, da vidimo koliko će njih reći da poznaju tehnologije, da se bave materijalima? Tropa. Ja nisam znao šta još mogu, ali znao sam šta želim, tada kada sam došao ovde. Još jedino što sam želeo da pokušam bilo je grožđe. Da li znaš koliko vremena treba da dobiješ prvo pravo vino? Šest godina, Petre, šest godina. Nabereš ti i ranije, ti posle dve, možda tri godine možeš da imaš nešto opipljivo, ali ja govorim o pravom, valjanom vinu. Možeš ti i ranije da imaš nešto od konzumnog grožđa, ali znamo, i ti i ja, da je profit tek u pravom vinu, onom koje se čeka. Ko ne zna da čeka, Petre, taj ne može da radi vino.
Pavlov podrum je mali i ne može se reći da ostvaruje veliku dobit na godišnjem nivou. Poznat je po svom crnom koje dobija kupažom prokupca i vranca. Kada Petar dođe kod njega, uvek tog prvog dana kada se posle dužeg vremena opet sretnu, Pavle ga vodi u svoj podrum. Onda, gotovo uvek na isti način na koji je probao vino sa ocem, on pristupa i Pavlovom vinu. Iako je sada već probao hiljadu raznoraznih sorti, uvek biva iznova kupljen njegovim vinima, i od svega najviše voli da popije čašu upravo sa svojim prvim komšijom koji ume da čeka.
Danas su ga sačekale i dve buteljke na kuhinjskom stolu kuće od koje i komšije imaju ključ. Njegov šestogodišnji sin trči gore-dole, dok euforični topot njegovih nogu odzvanja celom kućom. Odvaja sat vremena da izvadi ono najvažnije i sredi kuhinju, iako primećuje da je Marija već sve očistila i pripremila za njihov dolazak. U frižideru ih je sačekao i jedan poveći odrezak mesa, koji on iseca na manje komade i stavlja na plotnu jer su već prilično gladni. Posle jurcanja oko kuće, sin utrčava i jurca mu oko nogu pitajući ga, po ko zna koji put, zašto drži vino u vazi za cveće, a on mu govori da je to dekanter i da će tako vino imati bolji ukus. Dekarter, ponavlja nekoliko puta sebi u bradu njegov sin i nastavlja da jurca, prvo oko stola bacajući ispred sebe malu gumenu lopticu, a onda opet gore-dole, penjući se na sprat i silazeći dole nekoliko puta, u sasvim prirodnoj detinjoj nameri koja je bliska životinjskoj, a to je da se prostor nauči, a teritorija na izvestan način obeleži.
Ubrzo, njih dvojica ručaju. Iver i klada. Jedan je dobio malo više, drugi malo manje mesa, jedan vino, drugi vodu sa nekoliko kapi vina. Bevanda, kezi se dečko dok ispija čašu do dna, žedan od silnog trčanja po kući i oko kuće. Zatim žvaće meso svojim malim ustima u kojima nekoliko stalnih zuba još uvek fali, i sve vreme preleće očima preko kuhinje, svega što je na stolu, podu i plafonu, nemoćan da se smiri jer u njemu sve ključa od snage i radoznalosti.
Gledajući ga, seti se svog oca, i sve mu veoma zaliči na dane u kojima su njih dvojica radili to isto, samo što je i tada – kao i sada njegov sin, otac raspolagao sasvim drukčijom energijom nego on, pa je stao i zapitao se nije li on sam nekakvo vezivno tkivo koje njegovog oca i njegovog sina drži na okupu, i spaja ih u njihovoj sličnosti – on jedan, od njih dvojice posve drugačiji. Misao se najednom izdvojila, kao kakva sumanuta teorija o generacijskom sendviču, a on sve više počinjao da veruje u njenu tačnost – ljudi se ređaju tako da na svet dolaze oni koji na svoje roditelje ne liče previše, i potom opet prave one koji su sličniji njihovim roditeljima, nego njima samima. To je, ako ništa drugo delovalo fer, jer stalno dolazimo do iste količine različitih ljudi na svetu.
Činilo se poštenim.
Pogleda u čašu, veoma zadovoljan bojom vina koje pije. Tada mu sine kako vino ne zna u kom trenutku će biti otvoreno, ili uz koje jelo popijeno, ali strpljivo stoji i čeka; u međuvremenu sazreva, jer je to najbolje što ume. Vino ne zna za budućnost, ali dobro govori o prošlosti. Ipak, sadašnji trenutak je za vino najbolji, jer ono voli kada skupi usne ljudi koji ga piju, mimo njihove volje i moći. Kada bi vino zaista moglo da oseća stvari na ovaj način, ono bi to sigurno, između ostalog, smatralo zadovoljstvom.
Nastavlja da žvaće svoj zalogaj, uz misao o tome kako svako od nas, na svoj način poseduje buke, i da je što smo stariji, on osetniji i duže se pamti. Najednom, sve se učini logičnim i prihvatljivim, i više ne tako strašnim. Pa i to što će nas jednog dana otpremiti, u buretu, ili nečemu za nijansu četvrtastijem – chacun à son goût[3].
[1] Lov i ribolov, francuski TV kanal.
[2] Muskat koji se najviše gaji u jugoistočnom delu Češke.
[3] (fr.) – Svako po svom ukusu.
VERNAKERA 