JURODIVI

Sreća je dozvoljena, ako smeš da je uzmeš.

jedan

Ludaka smo prvi put videli tog jutra u Vologdi. Prethodnih dana, bili smo u Moskvi, i kada smo se zasitili svega što je trebalo videti, proći i iskusiti, zaputili smo se na sever, preko Jaroslavlja do Vologde. Železnička stanica nalazi se nadomak trga Babuškina, na kome smo popili kafu, umorni od puta i najviše od svega, permanentne obaveze prema našim stvarima, koje smo morali svuda da nosimo sa sobom, a najradije bi ih negde kao-slučajno zaboravili, da nismo bili svesni da će nam te iste stvari, koje smo toliko mrzeli, zatrebati za koji čas, ako ne danas, onda sutra, kada košulje počnu da menjaju miris i kada treba promeniti veš, čarape i obrijati bradu koja počinje da smeta. Kao i većina drugih stvari, i kofer je dobar sluga ali zao gospodar.

Dva sata smo samo sedeli i čekali da se kafana otvori, jer je sa radom počinjala od deset. Iscrpljeni, pretežno smo ćutali. Glave su kratko stajale uspravne, a onda padale tromo ka grudima, skupljajući snagu za sledeću deonicu vremena kada bi trebalo da stoje uspravno, onako kako se od njih očekuje. Bili smo prvi na vratima kada se kafana otvorila, prvi za stolom, prvi da naruče. U kafani nije bilo ničeg zanimljivog na šta bi trebalo obratiti pažnju. Beli zidovi, drveni šank, bordo nameštaj koji je ličio na sedišta iz autobusa, odvaljena i prebačena u birtiju. Kafa nije bila dobra, ali je bila kafa, a to je bio jedini neophodan kriterijum za nas da je popijemo. N.N. dvaput brže od mene, kao i obično. Voli da ispeče jezik, oprostićete mu, neviđeno brzoplet čovek.

Ludaka smo, dakle, prvi put videli tog jutra u Vologdi, kada smo izašli iz kafane i pošli jednom uličicom, ne znajući gde smo se zapravo zaputili. Želeli smo samo da prošetamo. Znali smo da ćemo kasnije poći ka centru, pitati za smeštaj, uraditi sve ono što putnici rade, ali hteli smo, kao i uvek kada bi stupili u neko mesto, da mu dozvolimo da nas u prvih sat vremena odvede kuda ono hoće. I baš zato što nas je tada odvelo njemu, pišemo ovo, jer nas u mnogim drugim mestima nije odvelo nečemu što bi uopšte valjalo spomenuti. Potpuno je prirodno odabrati nešto vanredno, kada imate želju da se obratite ljudima, zar ne?

Sedeo je ogrnut samo jednom krpom, nekakvim bledim čaršavom, i kratkim štapom riljao slabim pokretima po zemlji ispred sebe. Bio je više nag nego obučen, imao je neurednu kosu i još neuredniju bradu. Kada smo prišli bliže, ali ne previše blizu kako ga ne bismo ugrozili na bilo koji način, čuli smo da nešto mrmlja, ali ne u kontinuitetu, već samo povremeno izgovarajući poneku reč, skoro nečujno.

Pogledali smo se pogledom koji je tada, više nego ikada ranije, odavao da mislimo potpuno istu stvar. Tek kasnije, kada smo ga izgubili i nastavili sami, progovorili smo o tome; nazvali misao koju smo pre toga podelili, imenom koje se sada čulo.

Kad nas je primetio, namrštio nam se, kao dete koje se mršti na hranu. Sa nekim smešnim gađenjem gledao nas je u oči, čas N.N-a, čas mene, onda je napravio još nekoliko pokreta štapom po zemlji, užurbano, kao da prežvrljava ono što je do tada urezivao tamo dole, okrenuo se i pošao dalje, udaljavajući se od nas, ali ne previše brzo. Daleko od toga da je bežao. Samo se udaljavao, nekim svojim tempom, kao da opet traži mirno mesto samo za sebe. Opet je veoma zaličio na dete kome su suparnici zauzeli teritoriju u bazenu sa peskom. Kada smo prišli mestu na kome je žvrljao štapom po zemlji, tu nije bilo ničega posebnog, gomila brazdi isprepletanih bez smisla. Nije bilo mesta konspirativnim teorijama; nije bilo potrebe za dešifrovanjem njegovih crtica – one nisu značile ništa, niti je on delovao kao neko ko bi želeo nešto da nam poruči. Pogledom smo ga ispratili, dok nije zašao u neko dvorište u daljini i potpuno nam se izgubio iz vida. Nadali smo se da ćemo ga opet negde videti.

Čitali smo nekada nešto malo o tome, ali nismo mogli ni da sanjamo da ćemo ikada naići na bilo šta slično. Bili smo sigurni da jurodivi^[1] više ne postoje, a ipak, tako uvereni da smo tada sreli jednog od njih. Kao da nam, ni u ludilu, tako nešto ne može biti osporeno. Čudno je to. Nismo imali neki poseban dokaz, osim što smo obojica pomislili potpuno istu stvar. Nismo ga pitali, niti nam je rekao. Niko se nije pojavio da nas u to ubeđuje. Odakle nam sigurnost da verujemo da je to bio jedan od njih? Ne znam, ali bili smo prilično sigurni u to. Još onda kad smo ga prvi put ugledali polu-nagog na zemlji.

Odlučili smo da verujemo da smo ga sreli, iako je naš Jurodivi verovatno bio samo lokalni beskućnik, poludeo od lošeg vremena i manjka ljudske pažnje u svom životu. Osećali smo se dobro. Osećali smo se počastvovanima, iz nekog sumanutog, samo nama znanog razloga. Tog dana, sreli smo jurodivog i uputio nam je pogled. Sve osim prijatnog, ali bio je to pogled, i mislimo da je zanimljivo to ovde spomenuti. Ispunjeni suludim osećanjem, pošli smo natrag u smeru železničke stanice. U smeru suprotnom od onog kojim je on otišao od nas.

dva

Ponekad kada ležim u krevetu i ne mogu da zaspim, i kada mi se kroz prozorsko okno ukaže crno nebo i na njemu samo jedna zvezda, ili više njih među kojima se ta jedna posebno ističe, u meni se javlja neko posebno uzbuđenje i u nekoj meri sebična emocija, utisak da ona u tom trenutku sija samo za mene. Likujem što ostali spavaju, a ja sam budan; što je gledam i što mi ona naizgled nešto poručuje. Ja racionalno znam da bi ona sijala i sa mnom, i bez mene, i da spavam, i da se nikada nisam ni rodio, ni probudio. Ali neka doza narcisoidnosti u meni, voli da me u tim trenucima dok ležim, a naročito u krevetima koji nisu moji, ubedi da ona sija jače baš zato što je ja upravo gledam, i da smo na neki neobičan način povezani.

Narednog dana smo šetali. Neke kuće bile su veoma čudne, drvene i velike, neke opet sasvim drugačije; čudan spoj prošlosti i sadašnjosti je ovo mesto. Ima dosta prostora i čoveka brzo osvoji širina koju tu oseti. N.N. mi priča o tome kako je negde čuo da je jednom prilikom Ivan Grozni posetio Vologdu i nekakav kamenčić mu je pao na glavu na samom ulazu u Crkvu sv. Sofije. Kako je bio prilično sujeveran, hteo je da sruši celu crkvu zbog tog događaja. Grozan je taj Ivan, složimo se. Nastavimo dalje jer hoću negde da kupim sir i čuveni puter za koji sam čuo. Ne bi bilo loše i popiti negde nešto u skorije vreme. Kada sam se snabdeo onim što sam želeo da probam, seli smo u jednu malu kafanu, jedva primetnu spolja, ali dragu iznutra. N.N. me pita da mu prevedem nekakav slogan koji stoji okačen iznad šanka, okružen fotografijama, po svemu sudeći, gazde, njegovih rođaka i prijatelja. Scene iz ribolova, sa ručkova i nečega što podseća na karaoke-euforiju.

Ah, da, natpis iznad šanka nam poručuje: Preterujte, na kraju ionako neće ostati ništa. Da li misle na kraju dana, ili kada umremo, nije nam najjasnije, ali nam je svaki vid kafanske filozofije neobično drag. Nismo sigurni da li smo raspoloženi za preterivanje jer je tek jedan sat posle podne, ali naručujemo dva piva i palačinke koje nam svesrdno preporučuju i koje po svemu sudeći i da smo hteli, nismo mogli izbeći.

Prisećamo se nekih putovanja na kojima smo do tada bili. I N.N. i ja smo oduvek pomalo opsednuti time da bazamo po svetu, oduvek veoma zahvalni što su nam životne prilike i sasvim dovoljna količina sredstava omogućavali da vidimo, kako ono što nam je blizu, tako i ono što je dosta udaljeno i egzotično. Čak i kada je novca manjkalo, nalazili smo načine da putujemo, često krajnje nekomforno, ali komfor nikada nije bio u vrhu liste prioriteta. Nešto zajedno, nešto zasebno. Čitav niz drugih života, oduvek pakovan u jedan te isti kofer.

Setili smo se i Jurodivog i komentarisali ga. Eto, recimo, on verovatno nikada nije bio dalje od ovog mesta. Kako je uopšte njemu, kakav je život koji vodi, a život koji vodi je, reklo bi se, sasvim atipičan u odnosu na živote ostalih ljudi koje srećemo svakodnevno, na ovim i nekim drugim ulicama.

Šta je u njegovoj glavi? Ako nije lud, bar ne na onaj način na koji ja ludilo zamišljam, ako mu je um oštar ali na izvesan način samodovoljan, i ne gubi se u nejasnoćama i kontradikcijama, šta je onda u toj njegovoj glavi? Kakve su to istine koje on zna i razume, a za koje je trampio sve što jednogčoveka čini čovekom, tradicionalno shvaćeno? Kakve su nagrade date njemu koji se lišio svega onoga čega smo mi i dalje deo? Na kraju krajeva, da li je oduvek takav ili je takav nedavno postao, kada ga je žena ostavila, kada je izgubio kuću, ili pio dok mu mozak nije prosvirao? Koliko samo tajni krije njegova pojava. A opet, u pogledu koji nam je uputio, izgledalo je kao da ne leži nijedna tajna, činilo se da je u tim očima materijalizovana sama istina, prosta i jednostavna, i ništa više od toga. Kako sam samo sklon da preteram kada je o nekim ljudima reč! N.N. mi zamera što sada od njega pravim nešto nadljudsko, što ga idealizujem i mistifikujem do krajnjih granica. On kao da je suzbio svoje oduševljenje od juče, kao da ga je utisak koji smo delili lagano prošao. Priznaje da više ni sam ne veruje toliko u to da je u pitanju jurodivi, već sve više prostora ostavlja mogućnosti da se radi o čoveku bez kuće koji je sišao sa uma. N.N. je ruka, a ja sam balon. U tome je verovatno i tajna našeg dugogodišnjeg prijateljstva.

tri

Te večeri sanjao sam jedan san. N.N. i ja smo u Vologdi i izlazimo iz jedne male birtije. Nakon kraće šetnje sedamo na klupu iza koje se pruža omanji travnjak, a iza njega drveće koje mestimično skriva kuće koje se naziru tamo iza stabala. Pričamo o jednom čoveku koji me već dugo nagovara da mu pomognem da objavi nešto za šta smatram da nema previše smisla objavljivati, ali on zna da ja znam ljude i sada sam osuđen da se bakćem sa takvim stvarima. To je njegova kritika skoro svega postojećeg, nekakav turobni leksikon cinizma na više od četiristo strana na koje bi voleo da stavi tvrdi povez. Pročitao sam ono što mi je poslao, ali nisamimao srca da mu kažem šta zaista mislim o tome, a on je nastavio da me zove i da mi piše, pri čemu se povremeno javim sa izgovorom da sam veoma zauzet, ili se ponekad o poziv u potpunosti oglušim. N.N. u toku razgovora, na svega desetak metara od nas, primećuje ni manje ni više nego Jurodivog, koji sedi na zemlji i gleda nekud, potiljkom okrenut ka nama. Potom se okreće i posmatra nas neko vreme, a mi se pravimo da ga uživljeni u razgovor ne vidimo, dok ga zapravo obojica krajičkom oka, povremeno, u delićima sekunde, pratimo pogledom. Glas mi je povišen i neprijatan jer sada već počinjem da ogovaram čoveka koji mi dosađuje svojom knjigom, objašnjavam N.N-u zašto smatram da to ne vredi objavljivati, i iznosim prvo objektivna, a potom i sasvim subjektivna zapažanja o njemu i njegovom radu. On nas netremice gleda i već mi postaje neprijatno. U jednom trenutku, zvoni mi telefon, u snu nekom sasvim drukčijom melodijom od one kojom zvoni na javi. U neverici shvatam da me upravo osoba o kojoj govorim zove, treći put u poslednjih nedelju dana. Javljam se, pita me gde sam i zašto me je tako teško dobiti, ponavljam da sam na putu i objašnjavam da uopšte nisam tako blizu, i da se nadam da cela stvar može da sačeka dok se ne vratim. Molim ga za strpljenje, i uveravam da ću ga pozvati kada se vratim i raspakujem. Završavamo razgovor, a tek tada primećujem da nam se Jurodivi malo približio, jer mu bolje vidim lice. Lako gurnem N.N-a laktom da i on pogleda, ali on to već čini i sada se ne libimo da ga obojica pogledamo otvorenije, ne skrećući pogled. Ima veoma slabe obrve, proređenu ali dužu bradu, upale obraze i oči skoro ženske ako mogu tako da ih opišem, izdužene na krajevima i pri uglovima blago povijene nagore. Netremice gleda u mene, i sada očekujem da pogleda malo i u N.N-a koji ga isto tako pažljivo promatra. Ali, ne, on gleda samo u mene, pogledom u kome mogu da naslutim razočarenje i gađenje, ali u kome ne mogu da nađem mnogo od osuđivanja ili procene. To više izgleda kao pogled seoskog deteta koje gleda u odraslu osobu dok ova kolje živinu, i u tom pogledu leži neka vrsta nerazumevanja, tihog protesta i blagog gađenja prema onome čemu je dete svedok; osuda i procena izostaju, jer, postaje mi jasno kao dan – to su pre svega instrumenti odraslog sveta. Još nekoliko trenutaka me netremice gleda, i čini da ja budem taj koji će skrenuti pogled. Kada ga opet pogledam, vidim da je spustio glavu i par trenutaka sedeo tako, da bi zatim ustao i opet pošao nekud, u pravcu suprotnom od mesta na kojem smo se mi nalazili.

Prividno se još više zavalim i opustim na toj drvenoj klupi, dok me njen naslon, zapravo, veoma žulja i pričinjava mi neugodnost, ali ostajem da sedim tako ukipljen, bez namere da načinim bilo kakav pokret.

Neko vreme ćutimo, ali ne zadugo. Nemam mira i moram da progovorim. Pitam N.N-a da li je primetio da je samo mene gledao, dok on tvrdi kako nije, i ja potom ponavljam ono što sam upravo rekao, uveravajući ga iznova i iznova da mi se nije učinilo. Gledao je samo mene, kao da je razumeo sve što sam pričao i pre i posle zvonjave telefona. N.N. kaže da sada već užasno preterujem. Složim se; u redu, ludak nije mogao da razume šta govorim. Ali nešto je zasigurno osetio u vezi mene, kad je imao potrebu da me tako dugo i direktno posmatra. Možda je osetio moj ton, ako već nije mogao da razume ono što sam pričao, možda je osetio taj neprirodni prelaz sa grubog i podsmešljivog, nestrpljivog izlaganja o knjizi tog čoveka koji me je odmah potom zvao, na ljubazni i umirujući ton koji sam koristio pri razgovoru sa njim! Mora da je našao nešto sasvim neprirodno u toj brzoj promeni tona, zato me je gledao onako, mora da je to u pitanju. Bio sam gotovo siguran da je namirisao laž. Pa, ako je već on sam, u celosti, nekakva žrtva prinešena istini, kako da ne namiriše laž, čak i tamo gde ne razume jezik posredstvom koga ona putuje. N.N. kaže da ludim, predlaže mi da krenemo dalje, insistira da me časti pićem. Prihvatam, ali sam delimično odsutan. Tek pri ulasku u kafanu, kada mi je čaša prispela u ruke i kada me je N.N. zaokupio nekom pričom koja je od mene zahtevala da stalno odgovaram na pitanja i učestvujem, stavio sam pređašnje misli u drugi plan, i ubrzo potom začuo prve tonove dobro poznate melodije svog budilnika.

četiri

I dalje razmišljam o ludaku. Sada već ne smem više o tome da razgovaram sa N.N-om jer se bojim da ću mu potpuno dojaditi. Hiljadu puta sam konstruisao i rekonstruisao njegovu priču, šta je moglo biti sa njim, kakav je on bio, kakav je sada, zamišljao ga kao dete, zatim kao dečaka od nekih petnaest godina, pa kao čoveka nekad i čoveka sad, ali i posle tolikih nagađanja, bilo mi je jasno da su to samo nagađanja. Oko osobe koju ste videli samo jednom ili dvaput, možete sagraditi čitave svetove pretpostavki. Razmišljao sam intenzivnije i o sebi. Nešto se u meni prelomilo tog dana kada smo ga videli i nakon sna u kome me je ludak gledao ne skrećući pogled sa mog. Razmišljao sam o načinu na koji živim. Koliko vremena trošim na stvari koje iskreno ne smatram važnim, koliko ljudi se trudim da ispoštujem, često na račun svog zadovoljstva, mira ili vremena, zaboravljajući jedno od važnijih pravila – da je kurtoazija prvi korak ka samoubistvu.

Često sam ranije fantazirao o jednoj stvari: da se jednog dana samo izgubim, odem nekud daleko, od celog meni poznatog sveta. Oduvek su me privlačila daleka mesta, gde niko ne bi znao moje ime, gde bih bar na trenutak bio sam i slobodan, smiren i nov. Naravno, uvek bi mi ubrzo bivalo jasno da ne mogu večito biti stranac ljudima koji me okružuju. I tamo bi se rodile nove veze, nova poznanstva. Ljudi bi me opet znali i opet tvrdili da me poznaju, sužavajući vremenom izbor svega onoga što želim da budem, jer ću jednom i tamo neizbežno imati juče koje će kontrolisati moje sutra. Ne treba shvatiti da sam asocijalan čovek; sav moj život i moje relacije ukazuju na suprotno. Samo, postoji nešto u ljudima što sam primećivao i od čega bi mi pripala muka, što je znalo veoma da me ražalosti i natera da poželim da od nih zauvek pobegnem. Oni se plaše kada se ljudi bliski njima menjaju. Svaki put kada osete da ćete se možda promeniti, oni će pokušati da vas u tome osujete, osvetljavajući često negativnu, a retko pozitivnu stranu vaše promene, sa primedbom da ste nedosledni ili da to prosto ne može ići tako, jer ste vi – vi. A kada se zapitate ko ste vi, jer ni sami ponekad nemate tako precizno oko za sopstveni identitet i njegovu celovitost, oni će rado priskočiti sa svojim preciznim okom, govoreći vam o vama samima stvari koje znate, možda znate ili uopšte ne znate. Time, oni kao da ponekad polažu svojevrsno pravo na vas, vaš unutrašnji život i vaše namere. Ako niste previše odsečni, možete početi da sumnjate u ispravnost svojih namera, postupaka, odluka, i na kraju snova, prilagođavajući ih tom identitetu koji vam je od strane drugih pripisan. Jer, ceo njihov svet je, na izvestan način ugrožen ako se vi promenite. Ljudi vole da je svet koji ih okružuje u dobroj meri fiksan, iako će često u beskrajnim tiradama tvrditi suprotno.

Još jedna stvar koja me je često terala da maštam o odlasku iz sveta koji mi je poznat, jeste činjenica da sam se uvek osećao kao da imam nekoliko različitih uloga u zavisnosti od toga sa kim sam i gde sam. Sa nekim sam opušten i fleksibilan, onaj koji prati, koji se uklapa kao puzla svuda gde zatreba, govori da i kada misli ne. Sa nekim drugim odlučan i rešen, onaj koji vodi, koji je tu da se nađe i nešto preduzme, sa nekim trećim opet sasvim drugačiji… A ono što me je uvek teralo na teskobu, bio je osećaj da sam u odnosu sa svakim od tih ljudi zapravo onakav kakvim me oni vide. Čak i kada bih osvestio pokušaj da budem jedinstven u svom odnosu prema tom raznovrsnom svetu, vrlo brzo bi me u njihovom pogledu nešto vratilo upravo na onog čoveka kakvim me oni vide, umesto na tog čoveka za kog sam bio odlučan da ga svuda i svima poslužim, kao jedinstvenog, takvog i nikako drukčijeg.

U Jurodivom sam prepoznao ono što me je oduvek fasciniralo, hrabrost da se ostane na istom mestu, a sprovede promena, kakva god da je, bez traženja tuđeg odobravanja i nezavisno od toga da li bi većina takvu promenu smatrala svrsishodnom ili ne. U tome, činilo mi se, leži suštinska razlika između iskreno dobrih ljudi, i ljudi kao što sam ja, ili svih onih ljudi zajedno sa mnom, koje volim i poznajem. Ti ljudi koje ja nisam poznavao i koji su, činilo mi se, iznimno retki, oni imaju smelosti da prožive nešto što se u datom trenutku u njima odvija, bez kočnica i kompromisa. Taj ludak, evo on… Da li je u jednom trenutku brinuo kada je rešio da živi ono što u određenoj fazi svog života smatra istinitim? Ljudi takve stvari rado nazivaju sebičnim. Ali, zar ih je bolje lagati ili bežati od sebe i promena koje nas povremeno kao glasovi udaljeni miljama, progone i dozivaju da krenemo tamo gde se već nalazimo, a da toga nismo ni svesni. Ne znam… Ja ne kažem da bih mogao ili morao da odem ovako daleko; uostalom, Jurodivi i ja se verovatno ne klanjamo istom totemu. Ali to ne znači da ne razumem šta on radi, i da ne razumem da bih i ja u svom životu trebalo da postupam na sličan način. Istina je ipak jedna. Totemi su razni, ali je istina jedna, činilo mi se.

pet

Posmatram drveće koje se smenjuje velikom brzinom, tako da je svaka grana ubrzo ona sledeća i još brže ona prethodna, a sve to, ne tako gusto drveće, kao da su zastori od paučine na prozorima voza kojim putujemo natrag u Moskvu. Razmišljam o tome kako sam osetljiv na slabosti drugih ljudi, i kako to nije pravedno, jer ih i sam imam bezbroj, ali valjda upravo zbog toga i ne umem mnogo drugačije. Presmešni su načini na koje mislimo da živimo ispravno, i još smešnije sve one rečenice koje smo morali reći drugima ali iz ljubavi nismo, i koje nastavljaju da trule unutar nas, sa vremenom polu-raspada bliskim večnosti.

Svestan sam da ne mogu puno toga da promenim, ako već do sada nisam. I pitam se da li je stvarno tako teško raditi isključivo stvari koje želiš, i u sebi odobravaš. Da li bi to previše bolelo mene samog i ceo taj svet oko mene, koji sam navikao na sebe dobrog, starog, onakvog kakvim me znaju i vole?

Gledam opet u drveće koje se velikom brzinom smenjuje, i osećam da ću uskoro izgubiti kontrolu nad svojom javom.

---

[1] Jurodivost (ili ludost Hrista radi), predstavljala je u pravoslavnom hrišćanstvu naizgled nerazumno ponašanje u religijske svrhe, gde se smatrala jednim od najsmelijih i najtežih oblika podvižništva.