Ništa me do mog razumevanja ne čini tako prelepim.
jedan
Ljudi koji uspeju ponešto da uštede obično sakrivaju od sebe novac koji nemaju na mesta za koja ne znaju, i tako se, kasnije, i nađe dovoljno da se o putovanju razmisli, a ne samo da se na njega posmisli i zaboravi.
Jedan je od tih, i zato mu je drago kada najzad uspe da nasamari rasipnika u sebi. Iako su mu let i soba plaćeni, a tu je i pretpostavka da će dobiti nešto novca sa strane, drago mu je što neće morati da bude u grču i jede samo donere i salvete.
To je, između ostalog, prvi put da putuje negde poslom, a društvo će mu, silom prilika, praviti pisac, stari prijatelj njegovog šefa, koji je želeo da posao bude završen na najbrži i najbolji mogući način, uz dopuštenje i blagoslov da ostane u Pragu nekoliko dana i odmori se.
Prihvatio je (tako nešto se uglavnom odbija samo u slučaju gripa ili ludila), a ponudu razumeo kao kompenzaciju za to što posao neće obaviti sam; dečak na službenom putu.
dva
Do poletanja ima još cela dva sata i zato naručuje kafu, svestan toga da će vreme morati da prekrati verovatno još jednom šoljom. Na susednom stolu primećuje nešto što liči na nastavak ljubavne-vikend-priče iz novina, i pre nego što baci pogled na sam kraj, da vidi da li će sve biti u redu, uzima još jedan gutljaj kafe.
Posle desetak minuta primećuje kako mu jedan proćelav čovek sa naočarima prilazi polako, dok nabirajući obrve očigledno pokušava da se uveri da li je to on. Hitrim pokretom ruke spušta časopis na stolicu pored sebe jer mu se čini da će ispasti neozbiljan ako bude doveden u vezu sa štivom koje upravo prelistava, stavlja ruke ispred sebe, hvata se za šolju i čini sve od sebe da deluje opušteno, iako ni sam nije siguran koliko mu to polazi za rukom. Čovek prilazi, predstavlja mu se i gleda ga upitno, kao da i dalje proverava da nije pogrešio a kada se i on predstavi, seda na stolicu pored njega i kaže kako je jedva dočekao da se spusti i predahne.
Još uvek nije siguran kakav je utisak stekao o svom saputniku. Imao je običaj da razlaže svoja zapažanja na dve savršeno jasne polovine. Jednu baziranu na onim prvim, instinktivnim osetima i pulsiranjima sopstvenog želuca, drugu obojenu vremenom izgrađenim stavovima. Mišljenje bi mu se kasnije u toku razgovora, češće podudaralo sa tim naučenim, stečenim i prihvaćenim, ali je poput tajne u sebi ostavljao, i jednako negovao taj osećaj u vezi sa nekim ili nečim. Za svaki slučaj, i iz nekog sumanutog poštovanja prema prvobitnom, nepatvorenom utisku. Ali, ono u šta nije bio sasvim siguran, bilo je upravo to – da li uvažavanje tog prvobitnog osećaja potiče iz njegovog sopstvenog produžetka ili iz nekakvog naučničkog odnosa prema tome, iz prihvaćene činjenice da je dobro uvažiti ono prirodno i impulsivno, kao slikari koji se dive kada lav zariva zube u antilopu, iako im u jednom delu mozga istovremeno provejava zahvalnost što su ljudi i što se u našem svetu lavovi i druge zveri kontrolišu zakonom, ili akademici koji očarani čitaju o rimskim bahanalijama, ali trezni i zakopčani do grla, uz poštovanje same slike i njene vrednosti, ali ne i osećaj da se tako nešto ceni jer je blisko srcu.
tri
Znao je da se neće podizati više nego što već jesu. Avion je sada leteo potpuno ravno, iznad oblaka. Sunce je delovalo kao da je veoma blizu. Bilo mu je žao što ne može da se opusti iako je to želeo, jer neki ljudi tvrde da uživaju u letenju. Noge su mu se blago grčile, kao i uvek na deset hiljada metara. Osećao se nezaštićeno od sopstvenog straha pa je naručio vino za koje se nadao da će ga malo opustiti. Setio se prethodnog puta kada je leteo, nestvarnih turbulencija i svojih pokušaja da iz pogleda dveju stjuardesa izvuče hoće li svi na gomilu izginuti, ili ne. I dok je on tamo ginuo sam, one su pomno torokale nešto jedna drugoj, evidentno opuštene i nasmejane, kao da je, zaboga, sve u najboljem redu.
Pomislio je kako svaki čovek ima neke svoje, razrađene metode, kojima se služi u određenim kriznim situacijama. Svako bi trebalo da zna način da porazgovara sa samim sobom kada je dijalog neophodan, brzo i munjevito se sabere i pridrži za središnju liniju tela, kada ono počne da se ponaša samovoljnije nego inače.
Stiglo je i vino, i postepeno je bivalo bolje. Video je da je čovek primetio njegovu nervozu, i zbog toga je želeo da se sasvim opusti, da deluje doraslo i normalno. Kao neko ko o letenju ne razmišlja previše, već jednostavno putuje.
„Bojite li se letenja?“ začuje njegov glas.
„Možda malo. Ne toliko da me to sprečava da putujem, naravno.“
„Delujete nervozno. Popijte piće… Stižemo za sada već manje od sat vremena.“
Nije bio siguran da li je trenutno raspoložen za priču, ali je naslutio da neće moći da je izbegne.
„Uvek odbijajte svoje strahove od sebe“, nastavio je saputnik. „Skoro sam čitao nešto o tome kako je strah, bilo koja vrsta straha, čak iako na prvi pogled deluje sumanuto, skoro obavezno vezana za predstavu da smo mi oni kojima bez dileme treba nauditi. Vi se ne bojite letenja zato što može da vam se dogodi da avion padne. Svakome može, zar ne? Bojite se jer niste ni svesni, ali verujete da ste vi taj kome to treba da se desi. Vama jednostavno sleduje to, a drugima nešto drugo, po svoj prilici – nešto dobro… Znate, čudno je to. A onda se zapitate, zašto bih ja mislio da meni to treba da se dogodi? E na to je već teško odgovoriti. Iracionalno je, moj prijatelju. Isto kao i strah. Da li ste vi možda krivi i da li bi to bila adekvatna kazna?
„Ne bih rekao da…“
„Dozvolite mi. Počnite malo više da verujete da niste obavezno vi taj kome u svakoj prilici treba da bude učinjeno nažao. Uostalom, niste vi toliko zanimljivi sili, koliko verujete da jeste. Videćete kako će sve postati lakše…“
Bilo mu je čudno što ovaj čovek ide tako daleko nakon samo par minuta razgovora, i što je za njegove standarde previše brižan, a još više činjenica da ga je sasvim pročitao. Bio je istovremeno zahvalan na rečima koje su mu se učinile bolno tačnim, ali i blago uvređen činjenicom da ga je neko upravo secirao kao žabu na stolu kabineta za biologiju.
Odlučuje da potisne to osećanje i ostavi više prostora za osećaj zahvalnosti i prijateljsko raspoloženje. Istina, sigurno je da on nije baš toliko zanimljiv sili.
„Vi ste pisac, zar ne?“ Istovremeno mu je pomalo neprijatno ako je trebalo da je čuo za njega a nije, ali naslućuje da se pitanje njegovom saputniku ipak neće učiniti uvredljivim.
„Sa time se najviše poistovećujem. Znate, pisanje je jedna jako ružna stvar. Za samog pisca, naravno, ne i za one koji ga kasnije čitaju. Koliko može da me podigne i pruži mi osećaj da znam šta radim, da imam kontrolu, da sam vešt i lucidan, toliko može i da me izda. Da li ste nešto pisali? Osećaj kada vam sutra sve izgleda besmisleno; pitate se da li je moguće da ste to vi, da ste birali reči baš na taj način. Jer, svesni ste da osećaj nije bio takav. Hteli ste nešto drugo, često sasvim drukčije. Ono što ste pokušali da zarobite rečima razlikuje se od onoga što vidite na papiru pred sobom ili na ekranu pred sobom, pretpostavljam da pišete na kompjuteru, mladi ste… Lakše je pritisnuti backspace nego prežvrljati olovkom dva-tri reda na papiru. Na ekranu, redovi se odmah gube, ne ostavljajući trag za sobom, čak odmah imate taj isti beli prostor koji opet deluje nekako umirujuće, slobodno, površina je ponovo spremna za ono što ćete danas dodati. Kada, ipak, pogledate prežvrljane redove na papiru, to je mnogo gore. Greška je tu, unosi vam se pravo u facu. Iritira. Dodajete nešto novo ispod, ali sve vreme vas iritira taj haos na par milimetara od onoga što upravo pišete. Podseća vas koliko ste loši. Pojačava mogućnost greške u onome što upravo pišete. Kompjuter je verovatno bolji… Mada, ja sam, nećete verovati, uvek koristio samo papir. Pa kad nemam šta više da pocepam ili precrtam, znam da je to kraj.
„U pravu ste, ali smešno je to… Meni se jednom zaglavio backspace taster koji upravo pominjete. Ja nisam pisac, nikada ništa nisam napisao. Ha, primećujete li koliko negacije u jednoj rečenici srpski trpi? No, nebitno, kada se dugme zaglavilo, prvo sam poludeo jer sam u tom trenutku kucao mejl i baš tada sam pomislio kako izgleda to – ne biti u mogućnosti da popraviš nešto što želiš da bude popravljeno odmah, iste sekunde. Imati samo jednu priliku za jedan pritisak, na jedan taster, u jednom trenutku. Jer to je, zapravo, potpuno nesvojstveno vremenu u kome se nalazimo. Ideja je biti u mogućnosti da se vratiš stotinu puta; nema ograničenja, nema definitivnog, osećaš se slobodnim jer znaš da uvek možeš da obrišeš sve i počneš opet, beskonačno edituješ pre nego što klikneš submit. Čak i tada, ko zna, verovatno ni to nije konačno. U svakom slučaju, razmišljao sam kako se tekstovi danas shvataju mnogo manje ozbiljno nego ranije, baš zato što znamo koliko opušteni možemo da budemo. Skoro da smo potpuno lišeni odgovornosti, a za sve je krivo dugme backspace. I eto, ono se zakoči, i čovek krene da paniči. Odjednom je obavezan da svoje reči uzme za ozbiljno, jer ne može da se vrati i obriše ih. I onda krenem da zamišljam studenta koji profesoru šalje mejl sa malom naznakom ispod: P.s. zakočilo se dugme backspace, samo da imate u vidu, ako je bilo grešaka u tekstu. I profesor, prepun razumevanja, to uzme u obzir. Jer zna koliko je teško. Razume celu tragediju backspace-a koje je odbilo poslušnost. Zar vam se ne čini smešnim? Pre svega to što smo lišeni prave veze sa svojim rečima, što nemamo snage da stojimo iza njih, a kažemo da nemamo vremena. Da, sigurno je da nemamo vremena, to niko ne osporava… Ali zar nas nije malo upropastila ta gomila mogućnosti, to odsustvo definitivnog? Taj mali taster?
„Zanimljivo govorite. Nisam očekivao da vi ništa ne pišete. To skoro da, evo, ne mogu da vam oprostim.“
Stari je uzeo gutljaj viskija i zavalio se u sedište tražeći malo udobniji položaj. Glava mu je bila zavaljena, blago dignute brade, kao da je tražio idealan položaj za svoj vrat, oko koga je bila zavezana mala, siva, svilena marama, koja je možda trebalo da ga zaštiti od promaje, više nego što je mogla biti modni detalj.
On je osetio da blago crveni, jer je čovekovo lice odavalo utisak da je vrlo dobro shvatio da je mladić pokušao da ga impresionira svojim izlaganjem o backspace tasteru i problematici današnjeg stvaralaštva, i kao da mu je, i pored toga što mu je sve to bilo simpatično, kroz glavu prolazilo Mene ipak nije lako impresionirati. No, možda je on sve to samo čitao između redova, ali pogrešno, kao što je obično umeo.
Avion je uskoro počeo da se spušta i to je deo koji on najviše mrzi. Pokušava da se opusti koliko god je to moguće. Pomalo je smešno što pri poletanju ili sletanju aviona, uvek drži noge strogo paralelno jednu sa drugom, i ruke gotovo isto tako; ukočene glave i vilice, on kao da time što kontroliše svoje telo, kontroliše i ispravnost pilotovih komandi, let aviona, sve. A noge su mu čvrsto na podu, paralelne i spremne… Za šta? Da reaguje ako sve ode do đavola? Smešno. I sam to zna, ali kao da ne može, a da to ne čini.
četiri
Kola koja iza sebe imaju već dvadeset hiljada kilometara, prelaze po ne tako glatkom putu. Ako se neki album na stotine puta vrteo u tim kolima, to je This Is a Long Drive for Someone with Nothing to Think About[1], ne zato što je apsolutni favorit, koliko zbog toga što uvek zaboravlja da donese i stavi neki drugi. I tako se desi da mu čitave deonice puta, a i života, bivaju obeležene muzikom ili ljudima koji su se tu zatekli.
Na putu nema gužve, i on vozi tempom koji mu prija. Pošao je rano jutros da se provoza kolima bez posebnog cilja, mada nije planirao da se zadrži duže od nekoliko sati. U vikendicu će se vratiti predveče. Nakon sat vremena vožnje zaustavlja se pored jedne drumske kafane koju nije ranije viđao, i odlučuje da uđe na piće. Sa sobom je poneo fasciklu, u kojoj su bile beleške za knjigu koju je upravo dovršavao. To je bila njegova prva knjiga, ili barem knjiga u nastajanju. Ono što mu je delovalo pomalo čudno, bilo je to što je poslednju stranicu već napisao, ali je osećao da je mnogo štošta između neophodno detaljnije razraditi. Zato je skoro uvek nosio tu fasciklu sa sobom, da može da prežvrlja, doda ili proširi neke od rečenica koje bi ponekad i previše puta vrteo u svojoj glavi, ne znajući tačno šta sa njima nije u redu, ne znajući tačno ni da li uopšte postoji nešto što nije u redu, ili je to samo on, koji još uvek ne oseća spremnost da te redove prihvati, usvoji ih kao nešto svoje i sa njima sraste, već ih uporno drži na distanci, praveći se da sa njima još uvek nema veze i da za njih nije direktno odgovoran.
Seda za sto pored prozora. Zavese su, iako bele, teške i sramežljivo propuštaju tek poneki zrak svetlosti, tako da je u kafani dosta mračno s obzirom na doba dana. Naručuje pivo, a dobija i korpu hleba sa kajmakom u maloj zdeli pored, iako to nije tražio. Veoma je zahvalan na tome, jer je vreme doručku, koji on nije stigao da pojede pre nego što je pošao. Ništa mu nije draže nego kada mu ljudi koje ne poznaje čitaju misli, pomisli žvaćući još topao hleb sa tankim slojem kajmaka preko. Razbacuje papire preko stola. Oseća se savršeno mirnim, skoro kao da je u biblioteci, jer naroda nema, osim jednog seljaka koji tiho čavrlja sa kelnerom na drugom kraju prostorije. Opet okreće poslednju stranu svog tabaka, kao da želi da se uveri da je ona još uvek tu, garancija da njegova knjiga već ima kraj, iako je na njemu da neke delove, tu i tamo, izmeni. Uzima parče hleba bez kajmaka, i prstima otkida delić po delić meke sredine, gledajući kako je kora čvrsta, i kako i dalje pravi nepravilnu ali lepu elipsu oko sredine koja više ne postoji. Zatim okreće listove, ali polako, kao da se po prvi put susreće sa nekim stranicama, pogledom prelazi preko redova, pažljivo i sa interesovanjem nekoga ko čita tuđe, a ne svoje beleške. Okreće tri-četiri stranice dalje i zaustavlja se na pasusu koji ga očigledno na nešto podseća i čini da mu se ugao usana krivi u smešak i pravi zarez, a potom i još jedan manji, koji se stidljivo javlja iza tog prvog i izražajnijeg, ali bez kojeg osmeh ne bi bio sasvim isti.
Jedan od tih dečaka, u jednom (važno je istaći: tebi potpuno nevažnom) trenutku igra fudbal, nesvestan činjenice da si jednom živeo i radio stvari slične onima koje on sada radi po prvi, drugi, a neke od njih već i po hiljaditi put; on se kreće. Grabi vazduh kao mašina, trčeći po vlažnoj travi, fokusiran na onaj deo zemlje na koji će sledećeg trenutka spustiti nogu. Upravo tako treba da bude. Taj trenutak stvarnosti, u kome ne postoji viša i lepša realnost od one fizičke, u kojoj stopalo oseća u svakoj svojoj tački, da je zgazilo nov komad tla i time tu realnost do kraja osvojilo i priznalo, jednako je san kao i sve drugo što sanja vreme.
pet
Kroz glavu mu prolaze razne slike, fleševi iz prošlosti i prizori od danas, juče i nekoliko proteklih dana, i pomisli kako često ima osećaj da ne može da obuhvati svih tih nekoliko života za koje mu se čini da je živeo u okviru ovog jednog, zvaničnog. Dete, dečak, tinejdžer, mlad čovek i sada samo čovek u njemu se ponekad toliko razlikuju, da mu je teško da razume kako je to moguće. U jednom životu bio je veoma opušten, da bi već u nekom sledećem ljudima prebrojavao prste po prevozu što je znalo da usledi kao posledica birokratskih paranoja u koje bi upadao, kao uostalom, i svaki drugi čovek pritisnut rokovima. Dete uzima papir, savija ga i zatim baca, dečak po papiru škraba, i samo gleda gde je ostalo prazno mesto da se još nešto doda, lišen poštovanja prema debelim knjigama koje bi uspevao da dohvati sa polica nekadašnje kuće; kako se samo slatko ispisuje u nedogled sopstveno ime između redova Čarobnog brega. Tinejdžer sa papirom nema poseban odnos, sve što na njemu piše za njega predstavlja atak na njegovu slobodu i slatko ništavilo autosugestivne depresije u kojoj zna da zaređa i po nekoliko nedelja. Mlad čovek u papiru već vidi ono što je dečak cenio više nego tinejdžer, opet po njemu škraba i vraća se čitanju nekih knjiga za koje oseća da će mu pomoći da spozna sebe i svet, i približi sebi odgovore na neka pitanja koja ga povremeno opsedaju. Mlad čovek voli da savije papir, zamota cigaretu, ili i sam sastavi nekoliko rečenica koje potom ili pohrani duboko u svojoj fioci, ili baci zajedno sa drugim škartom predviđenim za bacanje. Malo stariji čovek se za papir hvata kao za štaku; zapisuje i oko sebe rasipa male šarene papiriće i stikere koji su spas za njegov sve sporiji mozak, ređe nalazi zadovoljstvo u čitanju jer mu je previše tema već dobro poznato i mnoge od njih mu se čine opterećujućim. Manje papira mota u cigare jer jednim delom sebe počinje da se plaši bolesti, a više pažnje i obzira počinje da ima prema računima i poreskim obveznicama, koje svestan toga da im ne može umaći, brižljivo slaže u jednu poveću fasciklu sa kojom ponekad juri, kao sa svetim gralom iz banke do kuće, od kuće do pošte, i tako redom, dok se sav u ciframa ne okrene sabiranju brojeva sa registarskih tablica ili prebrojavanju tih famoznih prstiju ljudi koji zamišljeno sede u autobusima i metroima, i gledaju negde kroz prozor. Jedan, dva, tri, četiri, pet…šest? Ne, dobro je, ipak pet. Neke žene imaju prevelika stopala za sandale koje odluče da kupe, pa im se prsti raspu kao lepeza i znaju da zavaraju, i za trenutak nateraju posmatrača da poveruje kako je otkrio stopalo sa šest prstiju, baš kao neku detelinu sa četiri lista u vrevi užurbane, gradske livade. I tako, vremenom, sve više jača strahopoštovanje prema papiru, na kome se nekada davno, bespoštedno žvrljalo sa drskim kezom moći na licu.
šest
Kažu da nije retkost da se osoba pojavljuje kao prisutna na mestu gde se njen pogled završava, mada je to jako udaljeno od mesta gde se ona stvarno nalazi.
Upravo bi se tako mogao opisati i period njegovog života, u koji se nipošto ne bi vraćao. Često je pomišljao, da kao i tačka kroz koju prolazi bezbroj zamišljenih linija, i on ima bezbroj paralelnih života koje u tim trenucima nije živeo, a da ni sam nije znao zašto. Neretko mu se dešavalo da se noću trgne iz prvog sna koji bi ga uhvatio, očiju razrogačenih ka zidu, sav uzdrman užasom zbog te jedne, konkretne situacije u kojoj se nalazi, te jedne opcije, istovremeno svestan postojanja drugih, koje mu se, jednostavno, nisu dogodile, ili za koje je imao utisak da ih možda nije potražio.
Često ga je umarala sledeća misao: nije problem živeti samo jednu od opcija, ako čovek oseća da je to nešto što je za njega, kao što je siguran da su mnogi ljudi koje on zna i ne zna osećali. Problem je u trčanju od opcije do opcije, u haosu neznanja šta se zapravo želi. I to mu je ponekad bilo toliko teško, da je samo želeo da se utopi negde, u ljude, u priče, u pića. Bilo je to veoma čudno, a sveobuhvatno osećanje, blisko neadekvatnosti. Period primanja, uz odsustvo davanja sebe na bilo koji način. Puno litara slilo se niz njegovo grlo. Jutra nisu pozivala na ustajanje, noću se nije kvalitetno spavalo. Činilo se da je mala lična evolucija, nakratko opet pošla reverzibilno, a dani su se tupo nizali bez imalo smisla za humor, koji je nesmotrenošću, ali nedopustivo, negde usput ostao zaturen.
Nije mu bilo jasno da li je namerno iskušavan, da li je naprosto baksuz, ili samo sklon preuveličavanju.
Ipak, shvatanje da malo šta zaista traje, ulivalo mu je određenu dozu vere u to da će se stvari u jednom trenutku promeniti. Naravno, strpljenja nije bilo previše. Dvoumio se oko svega i svačega, puštajući olako ljude u svoj život i iz njega, praveći se neodlučnim i kada je o ljubavi reč, mada je to zaista jedina stvar oko koje se ne može biti neodlučan.
Nakon svađa sa njom, usledilo je vreme u kome je, jednostavno, više nije bilo. Vreme u kome je sve leglo na svoje mesto, i u životu i u glavi; osećaj dubokog razumevanja za drugu stranu, praćen osećajem daleke i bledunjave ljubavi prema drugom stvorenju kao takvom, poštovanje prema njenom postojanju na ovom svetu, i ništa više od toga… Zapravo, sve veća nezainteresovanost za osobu i sve ono što je sačinjava, a emocija otužno univerzalna i slaba.
Tek posle nekog vremena, činilo mu se da stvari dolaze na svoje mesto, i da to uopšte nije prvi put da su se tako uskovitlale i slegle, a sigurno ni poslednji. Prepoznavanje ciklusa koji se s vremena na vreme ponavljaju, od velikog je značaja za to da se ostane pribran, a čovek je homo amnesius pa se prečesto nađe u situaciji da se iznova šokira onim što je već proživeo, ali moguće da čini to iz jednog od dva razloga na koje se s pravom može posumnjati: ili je po svojoj prirodi previše autodestruktivan, ili toliko zaplašen dosadom, pa se mora i pred već viđenim ponašati kao pred nečim nepoznatim, jer i nesreća, baš poput sreće, ima ograničen broj kombinacija, i prikazuje nam se često na veoma slične načine. Uskoro se javila i korisna pretpostavka da je baksuzluk samo mit koji narcisoidni lenjivci pišu iz nemoći da se sa malo više vere i energije uhvate u koštac sa stvarima, a preuveličavanje jedna od mnogobrojnih loših navika hipersenzitivnih, ali da se kao i svaka druga, uostalom, valjda može iskoreniti. Čovek se, jednostavno, ne sme oglušiti o sebe, pomišljao je sve češće i češće; i po prvi put posle mnogo vremena počeo da oseća mir.
Neke stvari su opet počele da izranjaju kao važnije, primamljivije ili bolje od drugih, a činjenica da je posle nekog vremena opet počinjao da oseća radoznalost, bila je najbolji pokazatelj da se oporavlja. Iako najpre pomalo bled sam sebi, u svim tim ogledalima pored kojih bi zastao da se pogleda, ponekad gotovo bezbojan ili nedovoljno upečatljiv, vremenom se mnogo jasnije počeo izdvajati u enterijeru.
Nedugo zatim, naručio je svoj prvi čaj u Bostonu.
Dok ispija poslednji gutljaj piva, pomiče rukom zavesu i vidi da je dan svetliji nego što je mislio. Seti se kako za razliku od njega, njegov sin ima vrlo konkretne strahove. Boji se erupcije supervulkana u Jeloustounu, paukova i Ozengura, imaginarnog nevaljalca sa tavana koji krade cipele jer je bahat, i voli da oblači jedne preko drugih, tako da se dečija obuća sasvim pohaba i raširi, pa dete često mora da sakriva obuću po kući, na najrazličitijim mestima, kako bi ga nadmudrilo. I to je uglavnom to, vrlo precizno; ni manje ni više od toga, kada je o strahu reč. Lice mu prekriva karakterističan osmeh, dok misli na svog sina od kog bi ponekad mogao da uzima časove, i poseže za još jednim parčetom hleba – onim najmanjim, koje je isečeno tik pre nego što će od vekne ostati samo okrajak.
sedam
Znam da nije lako reći da želiš slobodu ili ljubav. Šta da zaista dobiješ slobodu i ljubav, koje sasvim očigledno svi priželjkuju, a ti da potom ne budeš u stanju da ih razumeš, opišeš, osetiš. Radije bi nešto što možda i nije sloboda, niti je možda uopšte blisko ljubavi, ali da možeš da pomisliš – Ovaj osećaj je za mene, iako ne znam šta ovo znači, iako sve ovo ne mogu da imenujem.
Redove kojima se njegova knjiga završava, i koji u svoj svojoj suverenosti stoje na poslednjoj strani njegovih beležaka, iza mnoštva žvrljotina i delimično popunjenih stranica, počeo je da piše jednom prilikom u avionu, kada je leteo sam. Pomislio je kako je pisanje najbolji način da se misli skrenu sa pogibije, i prvom sledećem sagovorniku na pitanje Pišete li vi nešto? odgovori potvrdno, tek onako, promene radi.
Turbulencije su se u jednom trenutku pojačale, i seća se kako nije znao šta da misli, šta će biti sa njim, i da li će opet dotaći nogama tlo koje je u tim trenucima idealizovao i beskrajno obožavao. Ipak, nešto mu je govorilo da ni u šta više ne može biti potpuno siguran.
Osim jedino u to da, možda i nema potrebe leteti sa nogama paralelnim, i čvrsto prilepljenim za pod aviona, spremnim da se reaguje ako sve ode do đavola.
[1] Prvi album američkog indi rok sastava Modest maus (Modest Mouse).
VERNAKERA 