jedan
Mislio je da će povratiti od mirisa jakne koja nije oprana godinama. Hteo je da priđe tom čoveku i pita ga kako može tako da ih muči. Stvari bi trebalo da se peru, čim počnu toliko da mirišu na ljude. Bilo je to naprosto nepodnošljivo; mislio je da će se srušiti. Ipak, nalazio se u metrou punom stranaca, i nije više mogao da misli, niti da govori na drugom jeziku (baby, my English is terrible tonight). Samo je, sa malo preostalog strpljenja, čekao da napusti podzemlje i udahne svežu oktobarsku noć, za koju je znao da ga čeka gore.
Bilo je tu još nečeg; od kada je znao za sebe, spopadala ga je ista misao, tu u gužvi, među mnoštvom različitog sveta. Stajavši opkoljen telima neznanaca, tiskajući se sa njima i osećajući njihove, pa i najsitnije pokrete na sebi, često je zamišljao kako iznenada jedan od njih, najverovatnije sasvim običan muškarac od tridesetak godina, sa licem koje odaje samo to da na svojoj koži nije osetio previše ljubavi, iako ju je s vremena na vreme viđao i slušao da postoji, vadi nož i nasumično seče sve koji se nalaze tu, u najbližem krugu oko njega. Zamišljao je kako je on samo jedan od posečenih, i svi oni stoje okolo bez lica i postaju žrtve njega jednog, čiji se lik jasno vidi, čije se lice izdvaja svakom svojom linijom i postaje poznato široj javnosti, koja o njemu čita u sutrašnjim novinama. I oseti da su svi, uključujući i njega, nebitni, poput ovaca koje je neko odlučio da zakolje, i upita se kako bi to izgledalo, roditi se u cilju toga da se nečije lice izdvoji jasnije, da bi neko svirepim činom osetio olakšanje, misleći da postaje vidljiv, stičući nekakav izopačeni identitet na račun onih nevidljivih, koji su slučajno stajali tu u najbližem radijusu, neposredno potom žaljeni, a ubrzo opet sasvim nebitni i zaboravljeni.
Verovao je da je jedan od razloga zbog kojih je počeo da se bavi mačevanjem, upravo potreba da se oseti komotnije u prisustvu oštrica, da donekle osvoji kontrolu nad opasnim predmetom, i svojim strahom od povrede. Iako je strah samo delimično nestao, nije ni mogao da nasluti da će se iz jednog takvog motiva izroditi blistava karijera, čitav jedan svet performansa u koji će gledaoci hrliti, da ga vide u akciji i osete uzbuđenje koje sa sobom nosi sport budućnosti. Mačevanje u vatri postalo je više od posla, to je bila njegova priča, on sam.
Ali, i pored toga, ponekad naprosto nije umeo da umakne anksioznosti i njenoj upornosti da se uvuče u svaki atom tela. Tada je pribegavao lekovima, iako se trudio da ih uzima samo kada je to neophodno, ili kada bi neispavanost mogla negativno da utiče na njegove rezultate. Takođe, nikada zaista nije izašao na kraj sa blagom fobijom od delova prodavnica u kojima se seklo meso, i gde bi ga narod kupovao na grame, pažljivo sečeno na liske, tanje ili deblje, ko kako voli. Preznojio bi se od pomisli na limeni točak koji se brzo i ravnomerno okreće, i kome bucmaste žene sa belim kapicama ili mrežicama koje im skupljaju raskupusane punđe, prinose komade mesa na dalju obradu. Jednostavno bi zaobišao taj deo, naročito kada bi već bio pod stresom. Nikada nije kročio u mesaru ili pripremao meso u svojoj kuhinji. Pola sveta znalo je njegovo ime, ljudi bi sa neobičnim divljenjem gledali kako zamahuje mačem na vatrenom terenu, ali nisu znali da ovaj čovek prebledi na ideju noža koji zaseca najobičniji pileći file, i da bi se veoma slabo hranio da mu neko drugi povremeno ne priredi ugođaj, i servira sva ona jela od mesa, koja je inače veoma voleo.
dva
Kada je razgovarao sa tom novinarkom prošlog utorka, rekao joj je da je samo tu njegova potreba za rizikom i uzbuđenjem mogla naći svoje utočište. A bilo je to samo delimično tačno. Ona nije znala za supermarkete, gužvu, za hladne oštrice i nevidljiva lica jaganjaca u podzemnoj.
Prva stvar koju je primetio na njoj, bila je frizura. Obožavao je žene sa crnom kosom, koje su nosile bob, tako je (sasvim klišeizirano) zamišljao Francuskinje, koje izgledaju dramatično i uzbudljivo čak i kada pazare doručak u obližnjim patiserijama. Tek kasnije je primetio da je njeno lice mnogo skromnije nego što ga je pamtio, kada se narednog puta našla ispred, čekajući da se završi trening, sada bez posebnog razloga, jer je već obavila intervju.
tri
Bilo je kasno popodne. Ušla sam u manju halu koja je vodila većoj, posebno projektovanoj i uređenoj za potrebe vežbanja. Kroz neprobojno staklo mogla sam da vidim veliku ovalnu prostoriju u čijem centru su se mačevali čovek i žena. Trenirali su. Kroz plamen koji se oko njih, u skoro preciznom krugu prečnika tri do četiri metra, prostirao i obuhvatao ih, nazirale su se dve figure u srebrnkastobelim odelima od diluzijuma, koje su elegantnim pokretima nalik plesu, napadale jedna drugu i odstupale kada se to činilo neophodnim, izvijajući se u igri, tako da sve istovremeno deluje potpuno bezazleno i pomalo agresivno. Instinktivno, čovek bi poželeo da ih izbavi iz požara, ali gledalac je znao da je sve u redu, da ništa nije prepušteno slučaju, i da oni tu vatru i ne osećaju, jer su u posebnim odelima koja ih štite. Kažu da se do sada desio samo jedan nesrećan slučaj, i to zato što je odelo imalo grešku, ali takmičar nije ozbiljnije povređen, i vrlo brzo je nastavio da trenira.
Kada je izašao iz sale i skinuo masku, osetila sam se paralisanom. Naslućivala sam da će svakim narednim minutom rasti moja slabost, koju prisustvo takve osobe može da probudi. Desiće se ono najstrašnije, njemu će za razliku od mene sve biti lako, a ja neću biti ja; sputana strahom, gledaću kako odlazi, razočaran onim što mu se nudi, dok ono što bi moglo da mu se dopadne, leži umrtvljeno negde unutar mene, nemoćno da se prikaže, uzme učešće u tom odnosu, komunicira… Nismo stigli ni da se rukujemo, a u svojoj glavi, kao da sam već završila sa čitavim odnosom.
Prilazi i pruža mi ruku. Uvek to radim – pokušavam da sagledam sebe njegovim očima, ali ne ide mi baš najbolje. Stojim do kolena u onoj istoj nadi u kojoj se kupa na hiljade žena kada se nađu u društvu prelepog muškarca, dok im kroz glave prolazi misao: možda bi mu neko tako simetričan poput njega bio dosadan, možda želi nekog ko je… stvaran?
„Dve vrste ljudi gledaju isti film. Znaš na kakav film mislim… Dan je modar, tip shvata da treba da obustavi svoje napore, u šta god da ih je do tada ulagao, i uz melodiju koja će potom postati kultna, okreće se i polazi, dok se kamera polako udaljava. Vidiš mu leđa, ali znaš da je miran jer je odlučio. Film se završava. Jedan deo publike pomisli kako je kraj lep, kako uopšte nije prebrzo nastupio i kako je zadržan određen nivo“, pokazuje prstima znake navoda u vazduhu, dok izgovara ovu reč, „jer bi svaki dalji kadar bio suvišan. Drugi deo se oseća izneverenim, i pomisli kako je film tužan i bezvredan. Odu kućama. Jel se varam ako mislim da bi ti se dopalo da te odvedem na jedan takav film? Naravno, ako si slobodna sada…“, poziva me glasom u kome naslućujem da zaista želi da mu se pridružim.
„Samo ako još uvek nisi siguran kom delu pripadam.“
četiri
Putujemo noću na more. Još jedna vožnja, još jedno takmičenje, još jedan kapilar na mom listu, kao suvenir sa neudobnih putovanja koja se nižu u beskraj. Veliki deo kopna koji se prevali, ta mračna unutrašnjost, koja sutra ujutru kada se začuje zvuk talasa deluje kao ružan san, a ipak se relativno dobro podnosi uz saznanje da će trajati samo noćas, i ne duže od toga. Uzbuđenje otkrivanja najzabačenijih lokala, pogled bačen na lica ljudi koji tu rade, pitanja koja niču – odakle dolaze, da li uopšte stanuju blizu i da li osećaju teškima sve te kvrgave planine koje ih okružuju, ovde u ovoj zabiti? Crne kafe lošeg ukusa, hladnoća i prljavština, i neobično jak osećaj da baš tu, u gluvo doba noći, niste slučajno na jednom takvom mestu, i kao da su se te vonjive kafane skrivene u brdima oduvek tu nalazile, mimo vašeg znanja i lišene vašeg prisustva, a vama je ipak drago što noćas znate šta se u njima odvija. Kao da vam ništa u tim košmarnim, zabačenim dolinama nije moglo promaći, jer ste baš tih noći trebali da budete na tom, i nijednom drugom mestu. Zamišljanje kako bespuća izgledaju na dnevnom svetlu, pretpostavke o tome gde je žena sa poslužavnikom pokupila taj ožiljak iznad usne i ovu veliku modricu koju joj delimično pokriva suknja, razmišljanje o tome kako biste živeli da ste kojim slučajem ona, i da li biste digli ruke od svega u jednom trenutku. To su samo neke od misli koje dežurna putnica, poznavalac svih džepova noći, prevrće po svojoj glavi. Kada ne zna čime da se zanima, ona sebi priča priče, i od ljudi na koje nailazi na ovakvim putovanjima, pravi prijatelje sa kojima deli utiske u svojim umorom obavijenim mislima.
Neki ljudi ne bi pristali na ovakav način života. Da prate. Sve više mislim o tome. Mada opet, šta znači pristati? Nije kao da mi je neko pružio ruke i rekao Biraj: leva ili desna? Nije kao da mi je ikada rečeno da se odlučim između da i ne. U tom slučaju, teško je naći krivca, povući liniju i reći Odavde je krenulo da bude kako ne treba. Uopšte, kad malo bolje razmislim, tamo gde je teško povući linije, čini se da se od krugova ne može živeti, sve je u krug, u krug, u krug…
A možda i ne bi bilo tako strašno, kada bi se taj krug doživeo kao linija, koju uz samo malo napora treba snažno dohvatiti golim rukama, odmotati je i ne dati joj da se opet skvrči, razvući je, i postaviti tamo gde nam se sviđa, naći joj početak, ali i kraj, ne dozvoliti joj da sama sebi nagriza rep, a nama strpljenje, iznova i iznova.
Dobro vidim kakav utisak mačevalac ostavlja na druge žene, ali dajem sve od sebe da ne reagujem. Hladna kao voda, živim sa tim čudnim čovekom koji četvrtinu svog vremena provodi u vatri. Ponekad pomislim kako mi je jasno šta to vatra ima od vode – ova je gasi, suzbija, hladi i sprečava da se raspline i upropasti više nego što je namerila, ali šta voda uopšte može imati od vatre, osim što se kada je ugasi, prospe po podu, i razlivena ostane tu da stoji, kao da bolje ne ume.
Nije prošlo puno vremena, a njegova samoživost je počinjala da biva sve očiglednija. Činilo se kao da živi neku filozofiju koju mi ostali ne možemo pojmiti. Sve je bilo podređeno njemu, On mora da ide, On čisti opremu, On se sprema, On zna šta radi, On seče, On zamahuje, On priča sa svima, objašnjava im stvari, i najbitnije od svega – želi da im se bezuslovno dopadne. Druge novinarke ga intervjuišu, postavljaju mu jedna te ista pitanja, vode beskonačne dijaloge sa njim pre Pariza, posle Edinburga, dok je u Berlinu, par nedelja pre Ljubljane. I sva takmičenja su jednako važna, svako je kao prvo i poslednje, svako je ono za koje se živi. Ili umire. Kako je ko raspoložen.
Sedim u holu hotela, zagledana u ljude koji pristižu ili se odjavljuju, delimično prateći njegov razgovor sa jednom novinarkom koja se tu našla. Ushićeno je prišla da kaže kako je na odmoru i zadržala se u priči, nadajući se da nas ne zadržava, želeći samo par reči da prozbori sa Legendom u diluzijumu, kako su mediji ponekad znali da ga oslove. Na kraju je ipak dohvatila jednu malu svesku, uz umiljato obećanje da nas neće dugo maltretirati, ali da misli da bi razgovor sa njim bio više nego interesantan, bez obzira na to što radi za Moj vrt. Nije mi jasno kakve veze flora ima sa floretom[1], ali ko sam ja da to dovodim u pitanje. Čujem ga kako izgovara ono što sam već puno puta do tada čula, ali kao da mi je uvek nanovo jasniji za mrvu, taj čovek, njegova problematika, njegova grandioznost i njegov hendikep, sve u jednom.
„O čemu se tu zapravo radi?“ pita ga dama satkana od želje da mu se baci pred noge, zgrabi ga za kaiš i ispuni mu svaku želju, zakočena samo mojim pukim prisustvom u prostoriji.
„Radi se o snu.“
„Želite da kažete…?“
„Vrlo je jednostavno. Sve ovo je ostvarenje jednog sna. Danas najnormalnije koristimo mašine koje su srednjevekovni slikari i naučnici skicirali uz svetlost sveća, putujemo u napravama koje su autori od kojih nas deli nekoliko vekova, sa puno mašte i strasti opisivali u svojim knjigama… Sve što je nekada bio san, danas je stvarnost. I to je jedna od osnovnih formula po kojoj čovečanstvo funkcioniše, pretvaranje individualnih snova u zajedničke, a potom zajedničkih u stvarnost. I naravno, nemogućnost smirenja dok se to ne dogodi. Kada se usudimo da zamislimo nešto, već smo na korak od toga da to učinimo stvarnim. Mada, ne govorim vam ništa naročito novo, i sami to znate…“
„Tako je i u sportu, dakle?“
„Apsolutno. Mačevanje u vatri, koje se danas bez problema odigrava pred vašim očima, nekada je bio samo koncept. Ali ono što je važno, jeste doživeti taj koncept u svakom pokretu takmičara, shvatiti da je to i dalje koncept, bez obzira na realizaciju. Jer, u tome zapravo leži sav potencijal ove, i mnogih drugih disciplina, koje ćemo tek imati prilike da vidimo.“
„Osnivač discipline, Morel, rado je govorio da je suština mačevanja u vatri trijumf nad prirodom, zar ne?“ povremeno me pogleda, kao da hoće da se uveri da sam i dalje prisutna.
„Tako je. Kao i mnoge druge neprirodne discipline, i ovo je na neki način pobeda nad prirodom. Uzmite podvodni hokej za primer. Mačevanje u vatri je poput toga, ali definitivno predstavlja korak dalje, još drskiji iskorak čoveka u nameri da osvoji prirodu, još radikalniji vid pobede nad fizičkim zakonima. Često ćete čuti da se ljudi od svih prirodnih katastrofa najviše plaše požara. Upravo zato što vatra guta sve pred sobom, skida boju sa svega, sve pretvara u garež i crninu, negira i poništava ono što joj se nađe na putu. Naš trijumf, kao mačevalaca u plamenu, jeste ne samo to što smo u vatri a ne gorimo, već i to što se u našim odelima od diluzijuma mi vidimou vatri“, širi ruke u vazduhu, posebno naglašavajući ovo vidimo, „imamo boju i oblik, prisutni smo i belimo se u tom tankom sloju uniforme, gde nas svega par milimetara materijala deli od smrti, a opet tako verno štiti i održava u životu.“
„To je fascinantno!“
„Kako ne. Kao i sam teren na kome se vatra pali i održava na datoj površini, gde joj se ne dozvoljava da se širi ili napreduje, gde je ograničena i stavljena u službu sporta. Naravno, mnogi smatraju da je u pitanju obest, da je uzeta jedna zapravo dosadna disciplina, i smeštena u kontekst osmišljen da šokira. Naročito stariji svet ne razume previše ovo što radimo. Ali, voleo bih opet da istaknem da je poenta upravo u jednostavnosti – mogao je to biti neki drugi sport, ali ipak je izabrano mačevanje zbog svoje neizmerne lakoće, jednostavnosti i elegancije. Uostalom, samo mačevanje je, donekle, koketiranje sa smrću, zar ne? Večiti hod po oštrici noža. Još kada dvoje ljudi igra tu igru, a namerno kažem igra“, nabira obe obrve, dajući značaja rečima koje izgovara, „jer šta je to nego neka vrsta plesa u vatri, opasnost dignuta na kvadrat, a istovremeno nešto provereno, sigurno i utemeljeno na vrlo pažljivim proračunima genija koji su ova odela izradili, i pružili nam mogućnost da bez bojazni vežbamo i takmičimo se.“
„Diluzijum je nešto potpuno novo, kada je o materijalima reč… Sigurno je veoma skupocen?“
„Jeste, često se sav preznojim održavajući ga“, smeje se. „Ponekad mi se čini da smršam čisteći ga…“
„Znači, suština je u osvajanju… Prirode, prostora, sopstvene hrabrosti… Sport za odabrane, rekla bih.“
„Sport za one koji odluče da mu se posvete, ništa drugo. Moram da kažem da sam presrećan što živim na ovaj način… Ne mogu da zamislim da radim nešto drugo. Ne postoji moćniji osećaj od ulaska u vatru.“
„Mogu samo da zamislim… Mi koji vas gledamo takođe ne poznajemo uzbudljiviji i lepši sport. Ipak, znate li da jedan broj ljudi smatra da ova disciplina nije baš ekološki opravdana… Kako to komentarišete?“
„Zaista ne vidim u čemu je problem. Uostalom, nisam od onih koji žure da stanu u odbranu ekologije. Mislite da bi neke od najznačajnijih svetskih građevina bile podignute da je vođeno računa o ekološkim načelima? Da bismo bilo gde dospeli, da smo samo o tome brinuli? Ma to je smešno… Borci za prava maslačaka veselo se pentraju po Ajfelovoj kuli, izvade marker i uokvire svoja imena, Were here, pa poljubac na gomili gvožđa, a onda zbrišu na sendvič punjen rukolom koja je, kako kaže etiketa na pakovanju, dala svoj pristanak da se nađe između dve integralne kriške. Nemojte da počnem…“
Premeštam nogu na drugu stranu, i sada desnu stavljam preko leve. Mrzim kada već unapred mogu da sagledam ceo proces trnjenja, od toga da se noga polako sve više oduzima, do toga da se ponovo vraća u život, dok mi hiljade trnaca onemogućava da sedim mirno i nagoni me da mašem stopalom u prazno, iščekujući povratak normalnog stanja stvari, znajući da će ono ubrzo opet uslediti, nemoćna da taj dosadni, predvidivi proces, veoma čest u mom slučaju, nekako ubrzam. Setim se kako mačevalac stavi svoje noge preko mojih kada ležimo u krevetu pred zoru, jer je neuporedivo topliji od mene. Kaže da je to zato što muškarci sagorevaju više kalorija od žena. To sigurno mora biti tačno, ali se ponekad uplašim jer znam da ima i toplijih žena, iz čijih dlanova i stopala uvek izbija bezrezervna toplota, i koje mrzim jer raspolažu tom ničim zasluženom toplotnom energijom kojom mogu da zagreju čitave hale, dok su meni ruke, noge, nos i grudi hladni veći deo godine. I ponekad nisam jasna sama sebi, jer koliko god da mi se čini da sam sve shvatila, i osetim da mi je mačevalac težak i nepotreban, kao da me uvek iznova obuzme neka čudna zahvalnost što pristaje da se rashlađuje mojim ledenim nogama noću, kada bi možda, sasvim legitimno, mogao da uživa u nečijim toplijim, i kada s vremena na vreme ume da istrpi više hladnoće sa moje strane nego što bi uopšte morao.
Novinarka uporno nastavlja. „Možda sam indiskretna, ali da li je istina da se privatno bojite noževa i zbog toga izbegavate kuvanje? Da vaša žena uvek kuva umesto vas?“ pogleda me uz smešak, svesna da je možda red da i mene uključi u razgovor, bar jednim pitanjem.
Htela bih što pre da uskočim i kažem nešto kako mu ne bi bilo neprijatno, ali nisam sigurna šta bi uopšte valjalo reći.
Čudno je kako ljudi umeju da namirišu, čak i one sitne, besmislene fobije, posebno tamo gde se one kriju iza neverovatnih podviga, a možda su i njihovi pokretači. Kako se ne smiruju dok u svemu ne nađu mrvu truleži, odbijajući da se zadovolje sjajnom i glatkom površinom, i kako naposletku sa posebnom fascinacijom uživaju u otkriću paradoksa koji u sebi objedinjuje malene fobije i velika ostvarenja.
„Zar to nije neobično?“ nastavlja, „jedan od najpoznatijih svetskih mačevalaca u vatri izbegava da secne parče mesa u svojoj sopstvenoj kuhinji? Šta vi na to kažete?“ uz vragolast smeh, izgleda više kao da se pita nego što pita nekog od nas, ali naposletku svu pažnju usmerava na njega, zaista očekujući nekakav odgovor.
Trenutak neugodne tišine. Vidim da ne zna šta bi rekao. Samo ja znam kako se zgrozi kada ugleda kako kuhinjski nož zaseca meku površinu mesa, uz odvajanje tkiva koje skoro da pravi specifičan zvuk i beživotnost tog komada koji se, opet, na neki čudan način skoro uvija oko noža, a potom predaje, padajući na drvenu dasku, uz malo lepljenja za prste i površinu na kojoj će ostati. Očekivala sam da će nešto reći, stati u svoju odbranu, taj čovek koji žilavo poskakuje na plamenom terenu, čija se figura jasno izdvaja u vatri, i koji, bilo da napada ili se brani, deluje moćno, aktivno, snažno i neustrašivo, poput nekog natprirodnog bića. Vidim samo da se pomalo kiselo nasmejao, i ustao uz komentar da se vraća za sekund, u nameri da ode po čašu džina. Stoji za pultom, izveden iz takta.
„Uspešni ljudi su uvek pomalo ekscentrični“ kažem joj uz smešak. „Zato ih još više volimo, zar ne?“
Ljubazno klimne glavom i složi se sa mnom.
Pomislim na naš zajednički život, na to kako u početku nisam mogla da pretpostavim koliko ćemo trajati, moj strah da neću biti dovoljno dobra za njega, koji je vremenom nestajao i nalazio predaha u njegovoj sve vidljivijoj potrebi da me uključi u svaku poru svoje svakodnevice. Postepeno otvaranje, vremenom stečen uvid u njegove loše faze i nepotrebne strahove za koje sam samo ja znala, dok bi se pred ostatkom sveta pravio gorostasan i nadmoćan, ponekad blago izgubljen u izjavama i htenjima bliskim megalomaniji, svestan toga da mu je na kraju dana ipak potrebna nečija pomoć. Naravno, ne smatram da je prava stvar preuzeti na sebe ulogu osobe koja brine o drugoj, ali možda se, najzad, takve uloge ni ne preuzimaju, možda se one spontano i prirodno dele među ljudima, tako da se stvarni odnosi moći ne mogu dugo kriti među njima, već ubrzo bivaju očigledni učesnicima jednog odnosa, i tako ustaljeni se poštuju, bez obzira na to da li su i koliko vidljivi onima oko njih.
Biva mi jasno da lica svakako postaju vidljivija čim pokupe makar i najblaži obris moći u očima posmatrača i sagovornika. Vidim kako sada malo više zanimam tu ženu, nego pre pola sata, jer sam jednostavno postala Ona koja seče meso umesto svetski poznatog mačevaoca, i time ulazim u fokus njenog interesovanja; žena legende u diluzijumumožda je legenda sama po sebi, i to bi sada valjalo otkriti. Priče o brzini, preciznosti i neuhvatljvosti jednog od najvrsnijih mačevalaca na svetu, za trenutak ostaju u senci trivije, barem dok se on ne vrati sa svojim pićem, ili dok se pitanje koje je potegnuto ne zaboravi, a do tada će njena radoznalost pokušati da me secira, pažljivo ispandluje, rastavi i ponovo sastavi, ne bi li stekla jasniji uvid u mene, moju ulogu u njegovom životu, a možda i moj život sam po sebi.
Okreće novi list, pomera stolicu malo više k meni, i govorom tela stavlja mi do znanja da je zainteresovana za priču, dok nastoji da me pridobije prijateljskim osmehom, sada potpuno lišenim rivalstva, gledajući me srdačno pravo u oči.
Kao što to obično činim, pokušavam da sagledam sebe njenim očima, ali ne ide mi baš najbolje.
[1] Floret je oružje kojim se pogodak u mačevanju ostvaruje samo ubodom tj. samo vrhom. Lakši je, i nešto savitljiviji od sportskog mača.
VERNAKERA 