OBEŠENJAK

jedan

U sobi sa teškim drvenim šalonama na prozorima, koje sramežljivo propuštaju tek poneki zrak sunca, čovek od tridesetak godina pažljivo pakuje stvari u kofer, strpljivo i precizno polažući već složene majice preko nečega što u isti mah želi da zaštiti i sakrije. Protrlja još uvek pospano lice obema rukama, prođe rukom kroz kosu, namesti džemper i tiho se uputi ka vratima, bacajući poslednji pogled ka krevetu na kome jedna žena leži na boku, njemu okrenuta leđima, a licem prema prozoru. Delovalo je kao da ne diše, međutim, samo je čvrsto spavala i sanjala o nečemu čega se ujutru verovatno neće sećati. Može se reći da je sinoć puno popila, da bi potom razvezala haljinu – jednu od onih koje žene, već dobro naviknute, skidaju sa lakoćom, a muškarci uz malo muke, a nakon nje i jezik. Sve se odigralo veoma brzo, i još brže privelo kraju. Potom su za nju usledili snovi, a za njega noć ispunjena iščekivanjem da se razdani, kako bi što pre krenuo. Sa prvim zracima sunca, bešumno je napustio sobu. 

dva

Put se od hostela pružao nizbrdo, a potom vijugao ka malom trgu, odakle se ulica opet krivila udesno, kao da želi da umakne brdu načičkanom kućama, terasicama i dućanima. Ispred prvog lokala u najužoj ulici u mestu, jedan neugledni pijanac bezazlenog lika i tek malo stariji od njega, spoplete se o njega, obojica se zateturaju kao da će pasti, ali se brzo usprave, jedan hvatajući se čvršće za kofer, drugi gledajući ga nevino, kao da u njegovim očima traži iskru razumevanja za ovaj događaj. Vlasnik lokala koji je stajao na vratima podviknu lokalnom dripcu, a čovek reče da nije ništa strašno i da se svakome može desiti.

„Ma on ti je načisto lud!“

„U redu je, ludaci oduvek imaju posebno mesto u mom srcu“, reče čovek, umirujućim glasom u kome se granica doslovnog i sarkastičnog nije mogla jasno utvrditi.

„Uđite na piće, ne i ti“, reče skrećući pogled na uzročnika sudara.

„Mislim da bih mogao, ali insistiram da sednem sa njim, evo čak bih mogao i da častim jednu turu, ako prijatelj misli da je sposoban za još jednu čašicu. Ovo je bilo bolje od jutarnje gimnastike, neka, nije loše ponekad sudariti se. Onda ti valjda bude jasnije gde si uopšte namerio.“

Prijateljski stavi pijancu ruku na rame i uvede ga natrag u lokal, te zauzmu mesta za stolom u krajnjem levom uglu, pored zida na kome su visile čudnovate pantljike i tanjirići, okačeni tu ne bi li oplemenili prostor koji je noću, kao i danju, verovatno bio osuđen na tamu, lišen prozora izuzev onih koji su se nalazili pored ulaznih vrata.

Naručili su po čašicu žestokog, sedeći u tišini, jedan dobro raspoložen, drugi usiljeno opušten, u čemu ga je odavalo zategnuto čelo i kiseli smešak koji je trebalo da potvrdi da je sve u najboljem redu. Ko bi mu se zagledao u oči, video bi ambis u malim, crnim zenicama.

Za stolom bliže ulazu, sedela su četvorica muškaraca i igrala karte. Žučno su se raspravljali oko rezultata, i samo je zlovoljno skrenuo pogled sa njih jer je najmanje od svega voleo da bude svedok strpljenju koje visi o koncu, a kamoli strahu od gubljenja onoga što se nikada nije ni imalo.

Ubrzo potom, prišla im je starija ciganka koju je par metara pre skretanja u ulicu sa kafanama video da prosi. Bez pitanja je prišla stolu i sela preko puta njih, naručivši času vode vlasniku lokala, koji ju je očigledno već dobro poznavao, ne reagujući na njen postupak.

„Dragi prijatelji“, reče promuklim glasom, „Nekome grapa^[1], nekome voda“.

„Hoćeš da ti platim piće?“, upitao ju je došljak, očigledno vrlo velikodušno raspoložen od ranog jutra.

„Kupi mi jednu, a ja ću vam gledati u karte“.

„Nemoj, molim te, hajde samo da pijemo u miru.“

„Ma pusti je, zna ona sve“, promoli se pijanac, „Neka nam gleda, to dobro zna. Za ostalo je nećemo pitati“, nasmeje se kroz raštrkane zube tako čedno i naivno, da mu je i ovo sitno pokvarenjaštvo moralo biti oprošteno.

Gazda joj je prineo piće, a ona poređa karte na sto. Odmeri obojicu tamnim očima u kojima se čemer teškog života mešao sa nekakvom urođenom staloženošću, a lepota na prvi pogled neprimetna, nalazila svoj put ka onome ko bi je posmatrao duže od nekoliko  sekundi. Prvu kartu okrenu za pijanca.

„Vidi, vidi, lùda“, reče.

Na karti je bio prikazan plavokosi momak uzdignute glave sa zavežljajem preko levog ramena, u društvu malog, belog psa, okružen brdima. Poče da govori kao da je već hiljadu puta izgovarala te reči, ko zna kada i ko zna kome, začinivši to tek ponekim pogledom koji bi uputila naizmenično jednom pa drugom, ne bi li taj utisak da je sasvim sigurna u ono što govori osvežila prividom predavanja ovom konkretnom iskustvu, kao da je bez obzira na sva njena pređašnja iskustva i uhodanost, svaki novi slučaj istovremeno i onaj najvažniji.

Šetam prostranim brdima, sa zavežljajem preko ramena. Nigde ne žurim. Zviždućem i pesmom pozdravljam prolaznike. Počinjem na raznim počecima i završavam na raznim završecima; kada dođem do litice, tu sednem. Odmotam ono što sam prethodnog dana zamotao, zagrizem hleb zubima i oči punim nebom. Odmorim koliko mi je potrebno, pa nastavim dalje. Izgledam mladoliko, uvek mlađe nego što zaista jesam, a sunce se rado presijava na mojoj kosi. Kada ga vidim ujutru, pogledam ga i uputim mu pozdrav, a ono mi uvek rado uzvrati. Ceo svet me voli. A ako se tako osećam, onda je to istina. Svi vole da sam u njihovoj blizini, jer volim da volim. Naivan sam i uvek iznova počinjem svoj put. Providan kao vazduh, koračam polako osmehujući se u neprekidnom ritmu koraka, pretvarajući se u ogledalo onog najboljeg što si, kada se licem u lice sa mnom nađeš. Voliš sebe kada si sa mnom. Ja nisam poklon da se dam, tajna da se krijem, orah da se ne otvorim. Ja sam nomad, i jedina kuća su mi putevi kojima upravo prolazim, jer svaki novi trenutak, za mene novi je početak. Samo jedan problem imam: srećne sam ruke, ali stalno gubim.

„Aha!“, reče pijanac, „Srećne sam ruke, ali stalno gubim. Pa gde je tu pravda ženo, reci ti meni!“, nasmeja se kao da mu je milo što je neko konačno osvetlio svu težinu njegove problematike. Lepe stvari mi govoriš, ali šta ja od njih imam?“, raširivši ruke opruži ih na sto ispred sebe, kao da se pravda za sve ono što jeste i što nije.

„Lùdu Bog štiti, ali se nikad ne zna kad će njegov lagodni korak pred liticom da ne stane, već u prazno da nastavi. Mera u svemu je jedina istina! Bez izlaska ulaska nema, bez umora ne postoji san, prisustvo jedino odsustvo potvrđuje, i zdravlje kad je čovek bolestan. To da zapamtiš.“

„Jedini ludi za ovim stolom smo ti i ja“, reče joj blagonaklono i dodirne njenu šaku svojom, „ali hvala ti, a sad bolje njemu otvori, nemoj da se gospodin oseti zapostavljenim, već bi mogao da zadrema od ove silne govorancije.“, okrete se pa potapša po ramenu čoveka kome su se na licu ocrtavale čas dobra volja, čas briga, a koji kao da je hteo nakon ovog dodira malo da se odmakne ali nije mogao, jer je već sedeo tik uza zid.

Okrete drugu kartu i veoma sporo podiže pogled ka putniku. Očima mu nežno pređe preko celog lica, pa reče:

„Obešeni čovek.“

„To ne valja, jel?“ upita putnik odavajući utisak da mu je svejedno.

„Ovo je posebna karta. Ljudi odmah misle da je nešto rđavo u pitanju, ali ne treba žuriti…“. Okrete mu kartu i poče prstom pokazivati po njoj. „Njegovo lice je mirno, gotovo kao da je u transu, on ne pati već čeka! To je ključno kod ove karte, pazi šta ti kažem. Nije ovo smrt kako si možda mislio, već život, ali na pauzi… Možda je u pitanju neka velika prekretnica? Čekanje da se stvari reše same od sebe? Ovo je karta onih koji više ništa ne mogu da urade, koji mogu samo da uspore i sačekaju.“

„Život u suspenziji… Divno.“, pomisli u sebi kako cela stvar nije daleko od istine, ali reče ciganki da joj je veoma zahvalan iako ne veruje da to zaista ima neke veze sa njim, i odluči da je časti još jednom grapom. Međutim, kao da je prozrela njegovu nameru da prerušen u ravnodušnost ovaj razgovor okonča, nastavi neočekivano.

„Za tebe ovo može da znači i prepuštanje. Vaskrsnućeš kao novi čovek, a novosti te sudeći po svemu čekaju iza ćoška. Da li se nekad osećaš kao da si izvan vremena?“

„Naprotiv, mislim da sam i previše u njemu.“

„Isključi se na neko vreme, kad ti ja kažem. Vidim da bi tako trebalo da bude.“, reče i nagne čašicu gotovo na eks. „Upravo ne radeći ono što misliš da moraš, dočekaćeš ono što ti je potrebno.“

Pogledi im se sretnu, i putnik se neprirodno osmehnu, a ona sleže ramenima i načini pokret usnama koje kao da su kapitulirale pred mogućim naletom potrebe da se još nešto doda.

„A gde si ti krenuo, prijatelju?“, upita ga Lùda.

„Obilazim ljude koje znam… Konačno samo turista.“

„Čuj turista… pa dobro, i ja sam nekakav turista samo što sam se malo duže zadržao na ovoj lokaciji! Nemoj da te mi zadržavamo, ali daj po još jedno pred put… Može? Hajde, hajde, vidim ti u očima da može!“

„Još jedno pa idem. A ti?“, upita ciganku gledajući je kao da želi da stavi tačku na njeno proricanje, i da je opet načini nekim ko je njima ravan, ko ih ne analizira, već je tu samo da bi sa njima podelila gutljaj, opustila se i ispričala nešto o sebi, ako joj bude volja.

I zaista, ostanu još neko vreme njih troje tu, okupljeni za drvenim stolom, slušajući o tome kako je za krepkost njenih obraza zaslužna jaka hrana i puno vođenja ljubavi, a toga u njenoj kući, kako je insistirala, nikada nije nedostajalo.

tri

Pratio ju je već nedeljama, posmatrao kako hoda, gde i šta jede, kako odgovara na pitanja i kako se ponaša pri slučajnim i isplaniranim susretima.

Gledao ih je onog dana dok su jeli, kada je njena torba stajala tačno između nje i njega, na jednoj od slobodnih stolica, spremna da zaprimi željeni predmet. Iznenadilo ga je koliko je mirna, nije očekivao da će žena koja povremeno pocrveni kada joj se iznenada obrate ili naginje glavu ka sagovorniku, mučeći svoj tanki vrat u nameri da se povinuje lenjosti sagovornika da joj se obrati glasnije, biti tako prirodna i spontana tog, za njega ključnog popodneva. Iste večeri joj se pridružio za šankom, ponudivši se da joj plati piće, da bi zatim otišli na lignje i plesali dugo uz muziku između stolova sa hranom. Dok joj je tamo, u mešanju boja i zvukova namerno govorio nešto tiše nego obično, ona bi krivila svoj vrat, upinjući se da ga bolje razume, i tada joj je prvi put rekao da je ona žena kojoj se mora prići, da nikako ne sme ponižavati sebe, već sa punim pravom ostajati na svom mestu, očekujući od sagovornika da joj se približi ako želi da bude saslušan. Biti prvi koji je zagrebao tako duboko! Primetiti tako nešto i osetiti svojom dužnošću da joj tako nešto kaže, jer on zna šta je žena i kako se svet prema njoj odnosi, a kako bi se trebao odnositi. Sa takvim darom za detalj, biti i provokacija i rešenje, u tom krivljenju vrata videti nesigurnost koja joj duboko iznutra narušava spokoj, priteći u pomoć… To je bio prelomni trenutak i polazna tačka u kojoj je njeno poverenje i iznenadno poštovanje prema njemu počelo da snaži i grana se.

I sledeće večeri su ostali do kasno, pričajući o njenom životu i njegovom izmišljenom putovanju. Naučio je sve o mukama jednog restauratora, i sa puno razumevanja slušao o svim poteškoćama i izazovima koje njen posao sa sobom nosi. Toliko je živopisno lagao o prijateljima koje treba da poseti da joj se činilo da je sve te ljude već upoznala, i ne samo to – kao da je sa njima delila neke od tih izvanrednih uspomena, bila tu u svim smešnim i nadrealnim situacijama u koje su upadali, sada srećni što imaju tako bogate uspomene na koje se iznova mogu vraćati.

Sledećeg jutra mu je rekla da završava rad na jednom posebnom predmetu, o kome je on već sve znao ali se nije smeo odati, te se upinjao da sakrije uzbuđenje kada su se čuli telefonom, i ravnodušno predložio da je izvede na večeru kako bi se na kraju dana odmorila od rada koji joj je tek predstojao.

Uz Polenta e osei^[2] i dobro vino, opet su se raspričali o svemu. Nakon nekoliko sati, kada ju je otpratio do sobe, nije bilo potrebno pozivati ga da uđe; sigurnim a vrlo laganim koracima uputio se za njom, kao da je to oduvek činio, kao da je samo tako i nikako drugačije trebalo da bude. Po tome kako je reagovala na njegov jezik među njenim nogama, reklo bi se da je bila jedna od onih lepih žena koje nažalost nisu imale dara da od svoje lepote previše profitiraju, te ostale svedene na neznatan broj iskustava, zadovoljne retkim i ne tako uspešnim seksualnim epizodama, fokusirane mnogo više na sve one segmente svog života koji su zavisili samo od njih i ostajali bezbedni i postojani, daleko od upliva drugih ljudi, njihovih intervencija, dobre ili loše volje, i nenadanih promena raspoloženja. Iako je sve bilo s predumišljajem, na trenutak je zaboravio razloge svog dolaska u sobu i prepustio se zadovoljstvu koje mu je pričinjavao njen užitak. Možda je njegov moral bio diskutabilan, ali je uvek znao da razgraniči jedno od drugog, a te večeri je bio dobročinitelj koliko i hulja. Pomislio je da bi možda nekim čudom svi njegovi postupci mogli da se potru. Ubrzo je osetio kako joj se mišići stežu i nedugo zatim, već su ležali na boku, a glavu je morao blago da iskrene da bi od njene kose uspeo da uzme više vazduha koji mu je bio potreban, nakon vina i svega što je potom usledilo.

”Nećeš da mi je pokažeš?”, pitao ju je šapatom. ”Voleo bih da vidim kako je ispalo, siguran sam da je bolje od onoga što zamišljam.”

”U redu… Ali, moram da budem diskretna. Važno mi je da si i ti diskretan, mogu da računam na to?”

”Naravno.”

”Nemoj pogrešno da me shvatiš, možda uvek previše brinem o svemu…”

”Razumem, i ja sam povremeno takav. Ali, to i nije tako loša stvar. Jasna ti je vrednost stvari. Imaš poštovanja, a malo njih vodi računa o bilo čemu ovih dana, zar ne?”

”Pogledaj.”

Prišla je svom koferu i iz jedne manje torbe izvadila sliku upakovanu u četvrtastu kutiju postavljenu sivom svilenkastom tkaninom. Pažljivo ju je izvadila, kao da bi je, da može, najradije pomerala bez dodira. Bio je to Krst Svetog Petra kontroverznog italijanskog konceptualiste Luiđija Tomasonija, poznatog po teatralnom samoubistvu i radovima prožetim večitim provokacijama katoličke crkve. Slika je nekoliko puta kradena, a umetnikovo prezime je uvek dodatno doprinosilo popularnosti, jer se prezivao baš kao i čovek kojeg je slavni Karavađo, autor Raspeća Svetog Petra, ubio davne 1606. godine. Na Tomasonijevoj slici, ispoštovana je Karavađova kompozicija ali su figure zamenjene geometrijskim telima, a krst zapravo ne postoji već je njegov oblik naglašen praznim prostorom koji druga tela i senke na slici ne zauzimaju. Veći deo slike bio je prekriven ribljom krljušti, a jedan deo bojen najskupljim kavijarom, dobijenim od retke vrste jesetre.

Njen zadatak bio je da sitna oštećena nastala tokom krađa popravi, nakon čega je slika trebala biti vraćena i izložena u Milanu. 

”Izvanredno…”, rekao je tiho gledajući preko njenog ramena.

”Tomasoni… Genijalno. Jedan od onih koji više ne postoje, ali čiji radovi potvrđuju da su i više nego postojali. Nikakvi kompromisi, nikakvo živuckanje… Samo velike stvari.”

Laganim pokretom ruke je povuče, kao da želi da joj poruči da je video dovoljno i da bi mogli da se vrate u krevet, na šta ona polako i veoma pažljivo vrati sliku odakle je uzeta, naivno verujući da mu je ona zanimljivija od neke tamo slike, i došunja se hodajući na bosim prstima natrag u postelju. Videlo se da je preumorna, i ma koliko želeo ponovo da nasrne na nju, suzdržao se i samo za nijansu promenio položaj, tako da istovremeno bude obgrljena i slobodna da spava onako kako joj odgovara.

Snom čoveka kome je mir odavno dalek pojam, spavao je napola prateći svaki svoj i njen pokret, ulične šumove i korake prolaznika koji su se pred jutro vraćali kućama iz obližnjih kafana ili soba za koje se nije smelo znati da su ih posećivali.

Kada je svitalo, i kada je bio siguran da spava barem toliko čvrsto da ne razlikuje odlazak do toaleta od odlaska zauvek, usudio se da ustane i neverovatno spretno uzme ono zbog čega je došao, obuče se i ode, a kako mu se činilo, za to vreme ona se nije ni pomerila, ne osećajući ni da je dan blizu, a ni da se on više ne nalazi opružen tu, iza njenih leđa.

Takvim snom spavaju samo oni koji ništa ne žale, ali ništa ni ne žele, pomislio je, i pogledao je poslednji put sa neobičnom blagonaklonošću, kao da razume koliko su drugačiji, napola opčinjenim onim što nikada nije bio, niti bi ikada više mogao postati čak i da želi, a želja mu barem – mislio je, nikada nije nedostajalo.

četiri

Kada je napustio kafanu, uputio se ka stanici znajući da bi sledeći voz trebalo tuda da prođe u deset i petnaest. Još uvek je bilo rano, a na ulicama je narod brujao, polako radeći na tome da oko podneva dovede još jedan majski dan do vrhunca.

Ključ njegovog uspeha, oduvek je bio sasvim jednostavan; ponašati se kao da se ne dešava ništa vanredno. Nema bežanja i nikakva žurba ne dolazi u obzir. Treba koračati opušteno, biti jedno sa gomilom u kojoj se nalaziš. Ako odlaziš, to činiš postepeno, nikada ne hvataš prvi voz ili autobus. Ako veruješ da se ne dešava ništa vanredno, onda se zaista ništa vanredno i ne dešava.

Stao je kod štanda sa pecivom i naručio jednu kiflu posutu krupnim šećerom.   

”Niste odavde?”, upita ga prodavačica.

”Rado bih ostao duže, ali put zove.”, odgovorio joj je vedro. “Mada, siguran sam da ću opet doći. Ovde je prelepo.“

U tom trenutku, prišao mu je jedan stariji taksista sa naočarima i beretkom, i pitao da li mu treba prevoz. Naravno da mu je trebao, ali nije smeo da rizikuje i uđe sa bilo kim u auto.

To su trenuci u kojima te vanredna situacija opominje, podseća da ne smeš da potcenjuješ veličinu problema u kome si, iako iznad svega samo želiš da prođeš lako kroz celu stvar. Teško ti je da održiš osmeh, ali drugog izbora nemaš. Tvoja mizerna potreba da ne osećaš teret situacije nadjačava zdravorazumsku potrebu da izbegneš svaku opasnost, i na kraju prihvataš. Upravo ne radeći ono što misliš da moraš, dočekaćeš ono što ti je potrebno. Seti se cigankinih reči i odluči da veruje da mu je ova ponuda bila potrebna. Možda je ovo ipak najbolje rešenje, pomisli, svestan da bi ga u vozu možda sačekao onaj užasni Adamoli, koji se uvek i svuda uplete i osujeti mu planove. Zahvali mu, i kada ugleda taksimetar u kolima, sa izvesnim olakšanjem se zavali na već starom i izanđalom suvozačevom sedištu.

Čovek ga poveze do prvog sledećeg gradića u kome je navodno trebalo da poseti prijatelja, a on odluči da sledeći voz uhvati upravo tamo, svestan da je kupio sebi već dovoljno vremena. Nije se dogodilo ništa neplanirano, razgovor je tekao mirno i nailazio povremeno, ostavljajući negde kraće a negde duže deonice tišine između izgovorenih reči. Sporadične nalete vozačevog humora nije baš najbolje razumeo. Po dolasku u mesto, iskrcan je na stanici gde su se, nakon što mu je platio, rastali u prijateljskom maniru, on kao i obično, za nijansu suzdržaniji od sagovornika.

Seo je na klupu i čekao, osećajući prijatan, blag vetar na licu. Izvadio je i pripalio cigaretu, prešavši prethodno jezikom od filtera do vrha, ne bi li osigurao njeno sporije sagorevanje. Od jednih je čuo da je to odlika nevaspitanih, od drugih, pak, da se to baš tako radi, ali ni sada nije imao neki konkretan stav o tome, osim što mu je na čestim putovanjima gde je duvan bio skup a trošio se brzinom svetlosti, to postala nekakva navika za koju nije bio siguran da bi je mogao tako lako iskoreniti, čak i kada bi hteo.

Pored njega su prošle dve žene, jedna majka i jedna ćerka, reklo bi se po načinu na koji su hodale jedna uz drugu, prepirući se o nečemu samo njima dvema važnom. Potom je jedan čovek stao da pričvrsti ogrlicu svom psu, klečeći pred malim terijerom koji je neumorno mahao repom, vidno uzbuđen što je izveden napolje u svet. Bio je zaista lep dan, jedan od onih u kojima se čini da se sve i svako uklapa u sliku, gde god da oči postave kadar. I zaista je sve bilo savršeno osim činjenice da je u torbi imao nešto što nije stvarno njegovo i što ne želi samo on, već i mnogi drugi. Svest o tome da nije potpuno slobodan, da ne bi kojim slučajem mogao otići da kupi cigarete ili svrati do toaleta bez naročitog opreza, a kamoli da ostavi kofer, pa i na svega nekoliko metara od sebe, gde bi ga dobro video i pratio pogledom dok pazari žvake ili novine, pritiskala ga je najviše od svega. Ne biti slobodan po ovakvom danu, velika je greota, mislio je, izvijajući povremeno vrat u pravcu iz kog je očekivao voz, koji je trebalo da naiđe svakog časa.

Međutim, minuti su prolazili, a kompozicija nije nailazila. Počinjao je pomalo da gubi strpljenje, ali je odlučio da pričeka još malo. Ipak, nakon petnaestak minuta, niti se voz pojavio niti se broj putnika na peronu uvećao, i delovalo je kao da osim njega niko ni ne čeka voz za koji je počinjao da sumnja da se ili pokvario negde usput, što se veoma retko dešava, ili je već prošao, što bi takođe bilo skoro nemoguće. Napet i blago oznojen, pošao je ka šalteru sa informacijama noseći sve svoje sa sobom, otkrivši tamo ono što ga je potpuno izbacilo iz koloseka – vreme za koje su mu u kafani rekli da je pravo, bilo je izmišljeno – sledeći voz prolazi tek za tri sata, a on je bio namagarčen. Kipteo je od besa, nemoćan da razume zašto bi mu ciganka ili pijanac dali pogrešnu informaciju, kada je bio tako fin prema njima. Ništa mu nije bilo jasno i počeo je da oseća kako mu dlanovi više nisu sasvim suvi. Ipak, poslednje što je želeo je bilo da se prepusti panici, i udahnuo je duboko, pogledavši u sat. Časovnici su ga smirivali, naročito oni sa tankim kazaljkama koje u minut pokazuju vreme na imaginarnoj skali između dva ucrtana broja, i savršeno precizno dodiruju tačku koja zapravo ne postoji.

Nakon nekoliko minuta, pošao je ka izlazu, i možda bi se mimoišli, da mu baš u tom trenutku nije prišao vozač koji ga je tu iskrcao. Delovao je zadihano. Rekao mu je da je došao da pokupi putnika koji se nije pojavio, niti će po svemu sudeći, i da ga je prepoznao iz daljine te potrčao za njim da vidi šta je bilo i zašto već nije otputovao dalje. Kada je saslušao šta se desilo, ponudio se da ga danas prebaci koliko može po povoljnoj ceni, uz izvinjenje da neće moći da vozi više od stotinak kilometara, jer uveče mora da bude u mestu. Prihvatio je, gledajući čovekove očice u čijim se uglovima sastajalo nekoliko bora, u pokušaju da utvrdi da li da mu veruje, osećajući neku vrstu samilosti prema tom vozaču sa glupavom beretkom, čiji se život svodio na izvršavanje volje drugih i koji se uvek nalazio tamo gde su tuđi putevi vodili. Zaputili su se prema kolima.

Primetio je da vozač ima određen broj štoseva u glavi, koje samo čeka da ispriča, pa mu oni iz usta izlaze na pomalo veštački način, kao da su brižljivo uzgajani za ovu ili neku sličnu situaciju, ali kako nisu našli sebi povod ili sazreli dovoljno da budu izrečeni kao logična posledica neke druge izjave, sada moraju izaći napolje gotovo ogoljeno, bez uzroka i posledice, ređajući se bez posebnog smisla i izazivajući više neprijatnost nego bilo šta drugo u sagovorniku, koji se iz pukog poštovanja nasmeje tu i tamo, kako ne bi uvredio njihovog tvorca ili glasnika.

Izvadio je iz džepa maramicu da obriše nos, i taman kada je počeo da duva, oseti kako auto naglo usporava i poče neprijatno da krivuda, a nisu prešli ni tri kilometra. Vozač opsova, i čim je zauzdao kola, sklonivši se drugima sa puta, izađe da pogleda o čemu je reč, dižući ruke uvis uz obilje psovki. Nakon što je utvrdio da je pukla guma, priđe prozoru i reče mu da slobodno može da izađe, jer za sada ne mogu da nastave put. Ipak, predloži mu da pođu do njegove kuće i uzmu gumu, objašnjavajući mu da nisu daleko, i da je to svega petsto metara odatle. Putnik poče da se dvoumi, osećajući da je stvar već otišla predaleko, nevoljan da se uputi u nepoznatom pravcu sa ovim strancem, svestan ozbiljnosti svoje misije i toga da nije tu da greši, propušta vozove i odlazi u kuće u kojima nikada ranije bio, a koje su na samo petsto metara odatle. Međutim, ono što ga je zabrinjavalo je da će ispasti sumnjiv ako sada kaže ne, jer nije imao očigledan razlog da ne pođe, pa stade da razmišlja kako da se najlakše izvuče iz situacije koja je počinjala da poprima miris odstupanja od plana i druma na kome se stoji i ne ide dalje po zacrtanoj putanji na kojoj se već morala prevaliti dobra razdaljina.

Zavuče ruku u džep i uz malo napora pronađe melodiju zvonjave, ne gledajući u telefon, te sa odglumljenim čuđenjem izvuče telefon iz džepa i odgovori na lažni poziv. Objasni da mu se javio prijatelj sa kojim je trebalo da se nađe u susednom mestu, i da ne treba da brine jer će ga ovaj pokupiti nešto kasnije, silno mu se zahvali na svemu što je do sada učinio za njega i izvuče novčanicu i pruži mu, uz objašnjenje da će sada krenuti i sačekati ortaka u prvoj kafani.

Pozdrave se, i taman kada je krenuo svojim putem, vozač potrča za njim i doviknu da mora da  pođe i časti ga, kako bi mu nadoknadio za neprijatnost sa gumom. Nema potrebe – ima potrebe – nema – ima – nema – ima – nema – ima, poče diskusija prepuna nervoznih osmeha, okićenih lažnom ljubaznošću; putnik je bio na ivici strpljenja, a vozač tako detinje uporan, da je bilo skoro nemoguće okončati ovaj razgovor bez nagodbe koja je glasila – samo jedna čašica. Nadao se da će ga se otarasiti nakon toga. Ipak, nije želeo da paniči, pa se potrudio da koračanje koje je usledilo prođe što je opuštenije moguće, bez naznake da mu se zaista nekuda toliko žuri, jer na kraju krajeva – on je bio samo turista, a turisti propuštaju vozove, prihvataju vožnje, odlaze na neplanirana pića, zaboravljaju na časovnik, ne razmišljaju previše o posledicama svojih kašnjenja, jer ne žele da su u posedu vremena, niti da se njime previše bave; iako je vreme zapravo preduslov za ono što im je dopušteno da prožive, a količina nemara i doza spontanosti sa kojom su spremni da se prema njemu odnose, često utiče na valjanost putovanja na kome su se obreli i trajanje uspomene o tome.

Tanak kameni put, vodi ih preko travnate površine i zavija u uski prolaz između dva reda dvospratnih kuća, korodiranih oluka i krovova, od kojih su neke bile izgrađene od one vrste kamena koja pamti svaki zrak sunca i svaku kišu sa kojom je došla u dodir tokom vremena. Mala zelena tenda označava ulaz u bistro. Nema previše svetla što rasanjivanje čini težim, a granicu između noći i dana koji je već odavno počeo, nejasnom.

Sedaju za jedan od ukupno četiri stola, a luster koji se spušta s plafona, visi na jednoj tankoj žici i skoro da predstavlja prepreku onima za stolom da se gledaju pravo u oči; međutim, obasjava im usta, lica čini skoro neprepoznatljivim, izdvajajući neke nove crte kao upadljive i dominantne i pretvarajući sasvim obična i neupadljiva lica u njihova upadljiva, demonska naličja. Čovek ode do šanka da im naruči dva konjaka. Sve je još bilo mirno; konobarica je rešavala ukrštene reči, a neka dvojica sedela su u uglu i čitala novine, zadubljeni svako u svoj tekst, združeni jedino pićem koje piju, jednim stolom između i onakvom istom lampom, koja im je svetlom isticala proređena vlasišta. Vozač poče da je časti svojim humorom, na šta mu ona britko uzvrati, pa počeše neku prepirku iz koje je do putnika doprlo samo pogledaj sebe gaduro. Nije bio siguran da li je vrag odneo šalu, ili joj se nije ni primicao, već naviknut na to da često u ovakvim varošicama nije kadar da napravi razliku između prave i odglumljene svađe.

Posle minut, dva, vozač se vrati natrag sa čašama u ruci i skide beretku s glave, otkrivajući veliki ožiljak na čelu.

„Poslednji put kad sam je video, imala je više kose a manje dupeta“, reče podrugljivo vozač. „Ma s kim se ja raspravljam… Ko zna kad je to poslednji put videlo mušku ruku! A ovo ovde“, reče povlačeći prstom preko čela, „vidim da si primetio, pa i ne može se baš zaobići… Dečačke igrarije i jurcanja. Sve je dobro dok nije na duši“, reče uz sarkastičan osmeh, sležući ramenima.

„Imam i ja jedan, ovde iznad nosa“, pokaza prstom na ožiljak koji je bio manji i neupadljiviji od vozačevog. „Često mi skrenu pažnju na njega, kao da mi otkrivaju nešto novo ili govore nešto što već ne znam – imaš ožiljak tu… pa jel ti smeta? Iznerviran glupošću, samo kažem takva je situacija. Ponekad bih puno platio, samo da izbegnem ljude i njihova besmislena pitanja. Od svih oblika radoznalosti, najgora je ljubopitljivost, ne?

Već posle prvog gutljaja konjaka, osetio je toplotu, i oseti se raspoloženim da ispriča vozaču kako je nedavno video na internetu radove nekog čoveka koji pravi origami od novca, uglavnom od dolara, i kako se taj vid umetnosti naziva moneygami.

„U pitanju su najrazličitije figure… mačke, ribe, ljudske glave, košulje, brodići i još mnogo toga. I sve to od novca. Sve je trostruko zanimljivije, samo zbog toga. Noj od belog papira i noj od papirnatih jednodolarki… neuporedivo. Samo zatreperite od uzbuđenja na takav vid umetnosti, čudnog li uslovnog refleksa!“

Zaplete jezikom dok je izgovarao poslednju reč i omamljeno gledajući negde iznad vozačeve glave, kao u neko samo njemu vidljivo sazvežđe, nastavi, „siguran sam da je moć te zelene više nego hipnotička. Posle 1929. nastavljeno je štampanje velikog broja novčanica baš u toj boji, jer je pokazala otpornost u pogledu fizičkih i hemijskih promena, a psihološki je trebala biti dovedena u vezu sa stabilnošću američke vlade, i tako dalje, i tako dalje… Pre ili kasnije, uvek se vraćam na novac u svojim razgovorima sa ljudima. Ponekad volim da znam šta priželjkuju i na šta ga troše… To mi donekle oda ko su i gde idu.“

„Da li si se nekada kockao? Kad smo već kod novca.“, upita ga vozač.

„Samo jednom na putu. Sa žetonima u vrednosti od pedeset evra… Samo da probam. Tada sam prvi i poslednji put bio u kazinu. Kada se desetak žetona poređa jedan na drugi, imaju visinu otprilike kao jedna paklica cigareta. Jedan čovek u kazinu imao je ogroman broj tih stubića, ali njegovi žetoni su bili vidno drugačiji od naših. Posle smo saznali da svaki od tih žetona vredi neuporedivo više. I onda, redovi i redovi stubića. To su svote koje ne možeš ni da zamisliš. Tu se dobije milion, izgubi tri, dobije dva, ode se kući… Oni prosto uživaju u takvoj vrsti zabave.

„Ne nalazim ti ja ništa zabavno u tome. To već u startu nije za svakoga. Ti i taj đilkoš, on koji se zabavlja dokle želi, a ti koji si tu samo da okrzneš delić atmosfere. To je kao da hoćeš da se takmičiš sa dijabetičarem u jedenju kolača. Slatki moj, to direktno zavisi od debljine buđelara, nikakva inspiracija, nikakva čuda… Univerzalna zabava, malo sutra!

„Pa možda…“, reče sporije nego inače. Nije bio siguran da li samo on čuje kako oteže pojedine reči, ili je to stvarno tako. Gledao je u vozača skoro kao u ogledalo, ali refleksije nije bilo. „Eto taj čovek, on je pasionirani igrač ruleta. Ali i da nema ništa, da sutra izgubi sve, on će da nastavi. Skidaju se satovi sa ruku, minđuše iz ušiju… Gori porok od heroina. Rehabilitovani narkoman je apstinent, a kockar nije čak ni apstinent, on je kockar, i uvek će biti samo to. Ono što njemu treba je, da ti sad ja kažem, situacija.

„Jeste, dobro kažeš, za sve u životu potrebna je samo situacija“, nasmeje se vozač vragolasto, gledajući ga netremice.

„To je, bre, posebni mentalni sklop koji voli da se kladi… Jednom kada se oseti, to počinje da se traži u svemu. Hajde da se kladimo da je sada deset do dva. Bilo šta. Svaka situacija postaje pogodna za one koji hoće da se opklade. Oni to vide, apsolutno u svemu.

„To je moj prijatelju, navučenost na mogućnost.“

„Mogućnost?“

„Pa da… alkoholizam na alkohol, narkomanija na drogu, pušenje na nikotin, proždrljivost na onaj hormon sreće…“

„Endo… endr… fin“

„A kocka na mogućnost. Ili, jednostavnije, samo na ideju da se uzme novac.“

Vozač primeti da su sagovorniku ruke već u krilu, a ramena opuštena i sve teža. Pogled mu je postao donekle zamućen, a usne modre i blago povijene nadole.

I sam putnik oseti da sada već ozbiljno nešto nije u redu. Površina stola kao da više nije stajala paralelno sa tlom, već je promenila ugao i počela se ugibati i povijati udesno, a svetlost lampe postala je rumenija, i razlila se u nekoliko pravaca, kao da je postala nešto autonomno i sposobno da levitira pred njegovim umornim očima. Grčevito se bacio na ispravljanje te slike u svojoj glavi. Sve je nalikovalo snu, gde sanjač jednim delom svog usnulog bića prepoznaje nerealnost okolnosti, pojava i oblika koje ga okružuju, i priseća se kako bi oni stvarno mogli ili trebali da izgledaju, u snu dopuštajući slici da postoji još malo, tek zbog iskrice svesti da je jutro blizu i da će ono oterati sve anomalije; ipak, na javi svest o snu ne postoji. Postoji samo svest o nemogućem i strah. Spavač više nije spavač, već zbunjeni čovek koji ponavlja sebi da se ono nemoguće mora što pre pokoriti svesti, a potom podiže njen nivo, kako bi odagnao slike kojih nema ili kojih naprosto ne sme biti.

I upravo u tom delu svesti koji je sada pokušavao da pokrene, tamo gde je plamtela iskrica razumevanja da sve ovo nije san, putnik je počeo da oseća strah koji ga je potpuno paralisao od struka naniže.

Pokušao je da se uspravi na stolici i ustane, ali noge mu odjednom više nisu pripadale. Ispružio je ruku ka vozaču, kao da želi da ga pozdravi, ali ovaj ustade i hitro mu priđe, poduhvativši ga kao pravog pijanca, stavljajući njegovu obamrlu ruku sebi oko vrata i zgrabivši u drugu ruku torbu koja mu je dok su sedeli, stajala kod nogu. Putnikovo telo težilo je više od očekivanog. Pošli su ka izlazu, i više ne razaznajući jasno boje i oblike, video je samo iskrivljeno konobaričino lice u čijim se očima caklilo sažaljenje, i otvorio je usta ne bi li joj nešto rekao, ali je tada već potpuno izgubio kontrolu nad pokretima i ubrzo survao u bešumnno i beščulno carstvo nesvesti.

Vozač je izlazeći iz bistroa i vukući ga, već pomalo oznojen,  samo doviknuo konobarici da zadrži kusur, uz komentar da nikada nije upoznao ludaka koji više pije ujutru od ovog, i da se ne čudi što mu je jedno piće presudilo.

„Naivna si ako misliš da mu je to bilo prvo, lepojko. Taj se već dobrano pričestio. Oprosti ludaku, ne zna šta radi…“

„Ne brinem ja za njega, takvih bar ima dovoljno, ne? Ludakova mama je uvek trudna^[3].“

I tako su u očima slučajnog prolaznika, koji nije poznavao ni jednog ni drugog, dva pijana prijatelja išla uskom ulicom, jedan trezniji i ovaj drugi, obeznanjeni nesrećnik pod čijom je težinom prvi posrtao, trudeći se da ga smesti na sigurno, gde će dočekati buđenje, ko zna kad i ko zna u kakvom stanju. Za njih ovo sigurno nije samo jedan običan dan, kao za mene, pomisli prolaznik. U pitanju je ili mnogo velika radost ili mnogo velika tuga.

pet

Veče se spustilo na kraj, skoro kao žitka, crna masa, grleći zidove i krovove, osvajajući dvorišta i puteve, ostvaljajući uznemirenima one koji se nisu domogli svojih kuća ili osvetljenih ulica na vreme.

Jedan pijanac ide uskom ulicom u pratnji psa, tek povremeno posrćući pod teretom sopstvene težine. Ko se sa njim mimoiđe, vidi da mu je lice mlađe nego što bi se očekivalo, oči vesele iako blago povijene nadole, kao da žele da se susretnu sa dubokim jamicama oko usta. U jednom trenutku počne da peva pesmu koju svi prepoznaju, i jedan po jedan, svi koji ga na putu sretnu, se, kao začarani, okreću u mestu i polaze za njim. Noćna povorka kojoj se ne zna ni početak ni kraj, kreće se uskim ulicama i svi koji je čine, kreću se istovremeno zajedno i svako za sebe, pevajući tu, svima poznatu pesmu. Ispred njih ide pas, veselo mašući repom. Da se na nebu jasno ne vidi pun mesec, ogrnut u izobilje sopstvenih kratera, lako bi se moglo pomisliti da je podne, nekog lepog sunčanog dana.

Jedna mlada žena, bleđa od platna, sedi u vozu i noktima leve ruke rilja po zanokticama desne, raskrvarivši pojedina mesta. Deluje zabrinuto, i više od toga, u pogledu joj se nazire neka čudovišna praznina; deluje kao neko ko je izvukao najkraću slamku, dobio bušan padobran ili ostao zaglavljen u rupi od nekoliko metara, sa baterijom mobilnog telefona koja upravo oglašava svoj kraj. Putnik koji sedi preko puta, skoro da ne može da spusti pogled sa nje, ali se trudi da se ne oda, prevlačeći očima po staklu i izmeštajući pogled negde u daljinu, kada pomisli da je uhvaćen. Istina je, ipak, da ga ona ni u jednom trenutku nije pogledala. On je ipak gleda, kad god mu se to učini bezbednim, opsednut njenim raspoloženjem, nemoćan da shvati šta je moglo toliko da je uzdrma. On za svaki od njenih mogućih problema ima rešenje u glavi, i da je samo malo slobodniji, obratio bi joj se, spreman da joj ponudi pomoć i utehu. Nažalost, nije takav. A ona, čak i da je svesna njegovog prisustva u kupeu, od onih je žena koje to nikada ne bi pokazale, sve vreme se ponašajući kao da nema nikoga u prostoriji, istovremeno učtive jer gledaju svoja posla i nestvarno hladne jer isključuju bilo kakvu potvrdu postojanja druge osobe u njihovoj blizini, dižući oko sebe tvrdo, neprobojno staklo.

U šupi na kraju grada, jedan mlad čovek otvara oči, i kao da mu je viševekovna skrama spala s očiju, nekoliko puta trepne kako bi se uverio da i dalje ima vid. Pred očima mu je mutno, i muči se da shvati šta vidi i gde se nalazi. Drvene grede, nekoliko panjeva i pored njih nešto… četiri nogara koja prelaze u ravnu ploču, koja zatim prelazi u dve šire drvene daščice koje se savijaju i konačno na vrhu sastaju čineći luk. Pa to je stolica! Ali… okrenuta naopačke. I još jedna, i tamo još jedna… Postaje jasno, prozorčić u uglu prostorije, bliži je podu nego plafonu, ali to je samo zato što je on trenutno u nekom obrunutom svetu, inače bi prozor, prirodno, bio bliže tavanici, kako i treba da bude. Oseti napetost i istegnuće u svakom delu tela; požele rukom da protrlja oči, ali kada u svojoj glavi osvesti šta bi trebalo da učini da je pomeri, shvati da su mu ruke vezane na leđima i da on ne leži već visi, jer su mu i noge bile vezane čvrstim kanapom… Visio je sa tavanice. U trenutku oseti neverovatnu paniku i poče da razmišlja šta se desilo i kako je tu završio. Setio se grada u koji je stigao, a onda i zašto je tu došao, setio se torbe, i počeo unezvereno da gleda gore, što je zapravo bilo dole, ne bi li je ugledao. Nije je bilo. Stari šporet se završavao jednom cevi na vrhu, a pored njega je stajala jedna lopata, nekoliko grabulja i jedna stari, verovatno pokvaren rešo. Torbe nije bilo. A onda su ga zapljusnule slike prethodnog dana, njegov pokušaj da što pre napusti regiju, kafana… kafana, i piće, to prokleto piće! I vozačeve očice, koje su ga gledale sve vreme, svesne kako će svaki njegov naredni minut izgledati, svesne i ovoga što se trenutno dešava, svesne svega onoga čega on nije bio. Najjači bes koji je ikada osetio, razlio mu se duž tela poput otrova, i nekoliko puta je cimnuo nogama, kao da će time doprineti popuštanju kanapa. Mrdao je rukama, tarući jednu nadlanicu o drugu, ispuštajući zajedno dah i neki neartikulisan glas iz sebe. Nekoliko puta se prodrao što je jače mogao, ali iako nije mogao da zna da je šupa stajala usamljeno, na oko kilometar od drugih kuća i skladišta, osetio se nepovratno izgubljenim i nikad usamljenijim, skoro kao da visi na ivici svemira, u nekom bestežinskom stanju, dok svi drugi ljudi stoje, hodaju ili  leže tamo negde, daleko na planeti Zemlji. Ipak, ne samo da nije bio u bestežinskom stanju, već je osećao kao da će mu glava pući od krvi koja mu se u nju sjurila… Ko zna koliko je vremena proveo ovako. I kada je pomislio da zapravo ne zna kada će, i da li će neko uopšte doći da ga odveže, osetio je najjači nalet panike do sada, a bes u njemu iščezao je nekud pred naletom sporog, ali neizbežnog talasa najogoljenijeg straha, koji je počinjao da ga plavi, od glave, pa naviše prema stopalima, koja uopšte više nije osećao. Visio je naopačke, potpuno bespomoćan.

Kroz malo prozorsko okno, naziralo se da je nebo svetlije. Činilo se da sviće. A kroz drvo od kog su bili sačinjeni zidovi šupe, koja mu je sada sve više ličila na poveći sanduk, učinilo mu se da čuje pesmu koju je odnekud znao.

Da je situacija bila drugačija, možda bi zapevao.

---

[1] Grapa (ital. Grappa) – italijanska rakija od grožđa.

[2] Italijansko jelo u kome se meso leteće divljači služi uz palentu.

[3] La mamma degli scemi è sempre incinta (ital.) – italijanska izreka.