OSEĆAJ ZA SEVER / OSEĆAJ ZA JUG

66° 32’ 35”

jedan

Nebo je nisko^[1], a sunce bledožuto i veliko, pa se stiče utisak da je neizmerno blizu. Albino Afrika, očišćena od svih aroma, zaraza i pretnji. Invertovana u belo i prožeta šarmom oštrih naleta vetra, kome nije teško da se usudi, iznova i iznova.

Visine su nadohvat ruke, a širine preširoke. Skoro kao da si poklopljen tim nebom, koje te istovremeno uranja u sebe i pokazuje ti gde ti je granica, a pušten da slobodno lutaš naokolo u svim pravcima, jer su prostranstva toliko velika, da je to čast ali i poruga tvojim toplim cipelama.

dva

Autobus putuje od aerodroma ka mestu, glatkim putem pored kog se pruža drveće savršenog oblika, boje i veličine. Deluje kao da priroda nije bila prepuštena sama sebi, a ukoliko jeste, kao da je tačno znala kakav oblik treba da poprimi, kako bi ličila na onu iz slikovnice. U jednom trenutku vozač naglo koči. To je los! Zamalo tragedija. Uskoro se pojavljuju i krda irvasa sa leve strane druma, u kojima se jedan uvek odmetne i pase podalje od drugih.

Ulaze u jednu malu opštinu na granici Švedske i Finske gde niko nije sasvim siguran gde je zapravo tih četiri hiljade ljudi, jer se mogu sresti samo ono dvoje koji tumaraju pustim ulicama sa psom i zihenadlom u ulozi minđuše, troje koji prolaze u velikim kolima (tamo imaju čudnu opsesiju oldtajmerima, koje potom pretvore u veliki pokretni grafit živih boja), i onih dvanaestoro što pokazuju lične karte u Sistemetu^[2]. Picerija, montažna kuća, montažna kuća, apoteka, montažna kuća, kuća, kuća, kuća, taraba, ulica. Sve je vrlo nisko, baš kao i nebo, gradnja je jednostavna, a kuće su neutralnih boja i među sobom se ne razlikuju previše.

Grupa studenata smeštena je u jednoj dvospratnici, gde će se u omanjoj kuhinji na spratu igrati karte iz večeri u veče, slušati muzika i piti dansko pivo sa sedam procenata alkohola (jadni Azijati). Jedne od tih večeri, nepoznati momak, meštanin od oko dvadeset i pet godina, uzverao se i popeo na volšeban način na kuhinjsku terasu, malo šokirao sve one koji su tu sedeli, bez reči seo za sto i uzeo da promeša karte. Svi zajedno, počeli su novu partiju u potpunoj tišini, dok ga neko nije pitao kako se popeo ovamo i zašto ćuti. Rekao je samo da traži društvo, ali da ne voli previše da priča, i da mu to uopšte nije prvi put da poseti došljake na ovakav način. Pomisle da će možda morati da spavaju sa novčanikom u grlu, ali im ubrzo postaje jasno da ga tako nešto ne zanima, i da je zaista samo hteo da bude malo među ljudima i odigra koju partiju karata. Zima je sigurno bila samotna.

tri

Nekoliko puta se išlo u šumu, a jednom im je na upotrebu data i prava, finska, paklena sauna, smeštena na proplanku pored reke, u kojoj je jedna od lokalnih cura stalno dolivala ulje na vatru,dižući temperaturu za još koji stepen, dok su se pojedini trudili da uhvate vazduh, ne verujući da je moguće iskreno uživati u ovako nečemu, dok su im stopala čak i tu u sauni ostajala pomalo hladna, zahvaljujući made-in-China cirkulaciji. Ipak, oni koji su izbegli guranje pod ledeni tuš, mogli su sa olakšanjem napustiti paklenu kolibicu, ali ih je tada sačekao prizor Ruskinja koje su uskakale u reku čija temperatura nije mogla biti veća od pet, šest stepeni, i koje su delovale kao da tako nešto svakodnevno čine, okrepljene onim što bi nekog drugog možda na mestu ubilo.

Lokalac Henri, za kog se ubrzo ispostavlja da je uterivač discipline na časovima fizičkog u osnovnoj školi, pri čemu se taj podatak savršeno uklapao sa krutošću koja mu se presijavala na staklima bifokalnih naočara, vodi ih jednog popodneva da vide crkvu. Trpa ih u Volvo pokretima koji su istovremeno striktni i histerični (ako je takav spoj moguć) i ubrzava proces vezivanja, kako suvozača, tako i onih koji sede pozadi, a potom vezuje i sebe, i tek onda polazi. To je prvi put da su ikada sedeli vezani na zadnjem sedištu auta, koji je potom išao brzinom od dvadeset kilometara na čas i zaustavio se na svom odredištu posle deset minuta. Sav taj ludački oprez zbog deset minuta vožnje? Stravična nepravda prema bezbednosnim jastucima, koji u takvim okolnostima nikada neće dočekati svojih pet minuta slave. Ipak, zakon je zakon, i Šveđani ga obožavaju.

Crkva, brutalističko delo Bengta Lašona iz šezdesetih godina, podignuta na mestu stare crkve koja je izgorela, sigurno je jedna od najčudnijih građevina koje su ikada videli, posebno ako se uzme u obzir da tu stanuje Bog, za koga smo navikli da voli da obitava pre svega u trobrodnim i petobrodnim građevinama. Spolja nalikuje džinovskom kiosku, ili možda raketi, skoro uznemirujućeg izgleda, sa deset božijih zapovesti na ulazu, ugraviranih na morbidnoj, pravougaonoj tabli od crnog mermera. Unutrašnjost je za razliku od spoljašnjosti vrlo svetla, a tavanica visoka. Način na koji je isprojektovana, daje joj sličnost sa ogromnim, svetlim ambarom, načinjenjim od belog drveta, u čijem se vrhu pruža veliki luster od kovanog gvožđa, a na začelju oltarska slika koja prikazuje pastira okruženog stadom. Entuzijazam kojim im vodič pripoveda o ovoj zgradi je veliki. Ipak, teško se može reći da ga dele. Niko se zaista ne usuđuje da crkvu okarakteriše kao ružnu, pa svi u miru i bez komentara napuštaju objekat, samo pretpostavljajući među sobom šta se kome vrzma po glavi.

Dan kasnije, pozvani su u zgradu opštine da čuju nešto više o procesu deportovanja smeća u susedno mesto. Predavanje je opširnije nego što bi iko mogao da pretpostavi, a kada se kapci napola otvore u stolici u kojoj se lako zadrema, može se videti poneki slajd na kome su ili kamion, ili autoput, ili velike crne kese. Tu je i poneka šema, dijagram ili grafikon, mada više niko nije u stanju da isprati tu, sa neobičnim entuzijazmom ispričanu priču, o đubretu koje putuje. P. se zagrcne kada iste večeri O. uzme praznu flašu vina i saopšti joj zvaničnim tonom da je očekuju u susednoj opštini.

Riba, krompir, salata, riba, krompir, salata. Njihovi snovi su uslišeni; ali svakog popodneva i večeri… To je previše, čak i za snove. Ipak, sve je preukusno. Kafa može da se dosipa do u beskraj u svim menzama, kafićima, restoranima, pa čak i u IKEA-i. Ovde nema gladi, a u tanjirima često ostane ono što se nije moglo do kraja pojesti. Polovne knjige mogu da se nađu po ceni dva čokoladna kolača, ponekad i četiri-pet komada odjednom. Pošto nemaju na šta da potroše novac, čine to kupujući džakove slatkiša, i svaki put biraju drugačije kombinacije ukusa, boja i oblika. Pretvaraju se u brze noge i velika usta, a od silnog hodanja malo kojoj od devojaka šta zaista završi na bokovima. Što pojedu, to odhodaju, mada bi se uvek moglo hodati i više i dalje, i zato počinju da brinu da će se vratiti kući popravljene (antonim: propale, usukane).

Jedne večeri raznovrsno posluženje putuje iz ruke u ruku; slatkiši iz različitih vremenskih zona, od Meksika do Japana. Toliko toga da P. više ni ne gleda, već počinje da uzima i žvaće po automatizmu. Ruka mu poseže za nečim što su donele Litvanke. Uzima njihove bombone, trpa ih u usta bez preterane analize, i nakon nekoliko zagrižaja pomisli kako je čudno to što oni jedu, ali odluči da istraje iz poštovanja prema različitostima, da vidi šta oni to smatraju lepim – jer ako mogu oni, bogami može i on. Ubrzo mu postane jasno da ovo neće moći tako lako da savlada, ali nastavlja da radi na tome, siguran da sve na ovom svetu osim dijamanata zubi mogu da polome; posvećeno žvaće, gospodin Krokodil sa Balkana, rešen da pobedi u ovoj igri neobičnih zakuski, i na kraju uspeva da usitni jednu od bombona, dok mu druga i dalje predstavlja izazov. Međutim, počinje da strahuje da mu se možda delić zuba odlomio pri ovoj intervenciji, ali ni u to nije sasvim siguran, pa prelazi jezikom nekoliko puta preko sumnjivog zuba, dok nesigurno promatra ljude oko sebe ne bi li se nečije oči konačno susrele sa njegovim u potvrdi toga da Litvanci nemaju pojma, i da su poslužili tešku gadost. Vidi da je možda još dvoje-troje njih odavno ispljunulo kamenčiće, i da jedino on nije bio spreman da primeti signale koje su mu rođeni zubi slali, kada mu u jednom trenutku neko konačno priđe i kaže da to nisu bombone, već prokleti ćilibar. I dalje mu nije jasno šta je jedan mineraloid radio razbacan u šarenoj činiji, bezobrazno nalik bombonama, umesto da je deljen sa posebnom naznakom za sreću, kao ukras za policu, oruđe za tuču u kafani, šta god, samo NE za jelo. Oporavi se od neverice propraćene jezivim napadom smeha, zahvali na divnom poklonu, ustane i pođe napolje da prosi za protetičara.

četiri

U jedan sat posle ponoći, krajem jula, još uvek je vrlo svetlo, kao da je sumrak. Međutim, svakog dana se sve brže smrkava, i već sredinom avgusta je dan dan, a noć noć, i može normalno da se spava. Dani su još uvek relativno topli, i bicikl može da se vozi u majici, ali je dobro imati rukave zbog rojeva komaraca koji postaju sve agresivniji kako se odmiče ka okolnim šumama i močvarama. Cela Švedska manje-više leži na močvarnom tlu. Najlepše je biciklom otići tamo gde je nevažno, tamo gde nema spomenika, crkvi, muzeja i restorana; gde nema ničega osim malih komšiluka, i gde čovek nikada ne može biti sasvim siguran da li su u pitanju kuće u kojima ljudi žive preko cele godine, ili samo vikendice u koje odlaze tokom letnjih meseci. Starci koji namotavaju najlon za pecanje ili popravljaju neke sitnice oko kuće, starice koje sede u stolicama od pruća i fikaju^[3], deca koja guraju plastične tricikle kroz dvorišta, lenji psi i mačke koji uživaju opruženi u niskoj travi. Deluje kao da vreme ovde ne teče, posebno jer se iza nekih dvorišta može naići i na kuće iz prve polovine dvadesetog veka, male lokalne napuštene fabrike i magacine od zagasito crvene cigle, od kojih su neki delimično obrasli u korov. Ako se produži dalje, naselja prestaju, a put dalje vodi kroz šumu ili obilazi oko močvara gde se pomenuti krvnici roje i otežavaju vožnju. Tada je najbolje vratiti se u mesto, između ostalog zato što sunce zalazi i postaje hladnije. Za samo nekoliko sati, biće potrebno navući jaknu i šal, jer noću zna da bude svega osam, devet stepeni, bez obzira na to što je avgust. Vazduh je vlažan jer je voda blizu, i ponekad je dobro imati i rukavice sa sobom.

Jedini bar na koji su naišli bio je ispod zemlje; velika prostorija uronjena u plavi neon, sa jednom disko-kuglom i dva šankera. Sve je pusto. Deluje kao da niko nikada tu ne zalazi, osim par lokalnih tinejdžera koji su se, osim njih, tu zadesili. Posle sat vremena parodije na zabavljanje (igranje sve više postaje polu-ironično, i to je izgleda nažalost globalna pojava), odlaze u sobe jer zaključuju da je tamo atmosfera daleko humanija. Otvaraju konzerve, puštaju šta žele i pričaju do kasno u noć.

pet

Na jednoj od radionica, razgovor prerasta u neku vrstu komparativne kulturološke analize, a moderatorka je veoma radoznala da zadatu varijablu sagleda iz ugla komentara svih prisutnih, ali balkanski Krokodil primećuje da je nekako uporno preskakan i počinje da mu deluje kao da je zemlju iz koje dolazi, dama jednostavno izostavila sa mape. Počinje da ga nervira što svima daje reč osim njemu, i čini mu se da bi morao da potvrdi stereotip o balkanskoj grlatosti ako bi želeo konačno da bude primećen ili saslušan. Biva mu interesantno da primeti nešto što ranije nije – koliko mu zapravo nacionalna osećanja dremaju, a ponekad i hrču dok se nalazi u zemlji, toliko mu prorade negde drugde, u situacijama u kojim politički (ne)korektne babe sa selektivnom senilnošću počnu da ga zanemaruju, jer misle da su sve što je trebalo već doznale iz medija. Cela stvar mu zato uskoro postaje monotona i iritantna, i rado prihvata poziv da se biciklima odjuri do Sistemeta, pre zatvaranja.

Sutra je poslednji dan, pa Prijatelj A i Prijatelj B odlučuju da se ne pojave, već da ceo dan lutaju unaokolo. Ujutru odlaze do muzeja moderne umetnosti i tamo ostaju naredna dva sata. Lepo im je i nigde ne žure. U jednoj od soba, skoro se spotaknu o nagog, na pod položenog, krpenog Isusa; tu su i neki portreti žena sa bledoplavim očima u kojima je nastanjena prigušena histerija, kao i jedna neobična skulptura šumske veštice, koja je uzela obličje starije žene umotane u topli kućni mantil, iz čijih usta kulja vatra malograđanskog ludila. Moderna skandinavska umetnost razbuđuje brže od kafe. U prostranom foajeu, ogromni prozori ih umesto zidova dele od onoga što je napolju, i to su prostori u kojima se ljudi uglavnom i najbolje osećaju. Prijatelj A spazi klavir i priđe mu, gledajući usput kako će devojke zaposlene tu reagovati, ali računa da su već navikle na to da barem polovina posetilaca uvek dođe na tu spontanu ideju da izigrava pijanistu, makar i na deset minuta. Izgleda da im to ne smeta previše, samo mu pokazujući rukom da ne napušta zonu tihog i nenametljivog. Piju filterušu koju sipaju dvaput, i gledaju kroz veliki prozor ka ravnom, zelenom platou po kome se neki šetaju, neki vežbaju, a nekih opet nema (ma gde se tih četiri hiljade ljudi sakrilo?).

Pre nego što lepo, ali lenjo prepodne preraste u jedan lenj i neiskorišćen dan, ustaju i kreću dalje; hodaju dokle ih noge nose. Obilaze sva nevažna mesta, ulaze u radnje u potrazi za najgrotesknijim odevnim kombinacijama, lutaju po radničkim kvartovima i voajerišu male četvrtaste terase i stanove u kojima se ljudi svađaju, smeju, ručaju ili prostiru veš, pa opet hodaju dok kuće ne počnu da izostaju, i dok sasvim ne izgube pojam o tome gde su. Sve na šta uskoro mogu naići su radovi na putu i sada gacaju po blatnjavim oranicama, koje su bageri maločas preorali. Prijatelj B fotografiše Prijatelja A jer misli da je važno da uhvate ovaj blatnjavi krajolik. Smeju se, a Prijatelj B kaže da ne znaju za bolje. Na kraju krajeva, nekim putnicima je suđeno da šetaju po bušotinama i ručaju ćilibar. Ali, oni to vole, i uvek sa dozom blagog prezira gledaju na one druge – turiste kojima su namenjene kulise, sklepane samo za njihove oči.

Predveče ulaze u bar u kome jedan deo ljudi igra pikado, a drugi se zabavlja uz karaoke. Izvesni Lase, dobroćudni nabildovani grmalj slavi trideset i neki rođendan, i pozvani su da uzmu pivo na račun društva. Kada nešto kasnije izađu na ulicu, već je mrak i teško je naći put natrag, ali nakon sat vremena pešačenja nazire se veliki sat koji noću pokazuje vreme i temperaturu na glavnom trgu. Znaju da su stigli.

Dok leži u krevetu pokriven tanjim jorganom, Prijatelj A pomisli kako je tamo negde na jugu sada pravo leto, ali se sa posebnom nasladom zavuče još dublje pod prekrivač. Ponovo se budi oko tri ujutru i malo preseče kada mu se od hrpe džempera i majica od kojih redovno zida kulu na stolici, u mraku pričini Vislerova majka^[4]. Negde pred jutro, budi se i odlučuje da ustane. Gleda kroz prozor u bele krovove niskih, montažnih kuća i bledo sunce koje se pomalja iza razređenih krošnji.

Ponekad ga užasava brzina kojom se stvarnost preinačuje, efikasnost kojom se putuje, brzina kojom se stiže sa jednog mesta na drugo… Nije mu toliko važno da se transportuje, koliko da putuje, i voleo bi da to traje neko vreme, neko duže vreme. Nedostaje mu upravo to vreme u kome bi se sve sleglo, i od fluidnog utiska postalo solidna uspomena.

Uzbuđuje ga pomisao na to da severni pol nije daleko, iako ne može racionalno da objasni zašto bi ta blizina uopšte bila važna. Oseća savršeno jedinstvo sa trenutkom u kome je, svestan da bi najradije bio tu gde se upravo nalazi, kao da boljeg mesta nema, niti može biti. Valjda je to deo osećaja za sever.

[1] Bila sam jako iznenađena kada sam naišla na „Nisko, skoro germansko nebo“, kao istovetnu impresiju u putopisu Tre Uomini in Bicicletta (Tri čoveka na biciklima, Geopoetika, Beograd, 2003). Mora biti da ima nečeg niskog u tom nebu, ako ga svi doživljavamo na taj način.

[2] Systembolaget – vladin lanac prodavnica sa alkoholnim pićima u Švedskoj, i jedino mesto na kome su dostupna pića koja sadrže više od 3.5% alkohola.

[3] Att fika – (šv.) – Piti kafu sa nekim (najčešće uz kolač).

[4] Vislerova majka je kolokvijalni naziv čuvene slike američkog slikara Džejmsa Vislera (1834-1903) na kojoj je prikazana umetnikova majka u sedećem položaju iz profila, u crnoj haljini i sa belom maramom na glavi.

_____________________________________________________________________________

NA PJACU, SA PJACE

jedan

Vrelo julsko jutro nastoji da se probije kroz prozor, iako se debele škure svojski trude da ga što duže drže podalje od sobe. Mala otvara oči i munjevito baca pogled na krevet Velike. Prazan je! Uh, kako mrzi kada se bilo ko probudi i započne dan pre nje. Kao da zbog toga već zna nešto više, ima kod sebe nešto što je ona propustila, izgubila, previdela… To vreme joj nikada neće biti vraćeno.

Spušta se u kuhinju i vidi Veliku u pidžami. Sedi za belim okruglim stolom i jede. Izgleda bolesno. Bolesno?

„Šta je, imaš temperaturu? Sad od jutros? Pa, kako to? Ih, baš bezveze…“

Seda za sto, i uzima jednu od zdela. Pipa se po čelu…

„Uh, i ja sam nešto topla od jutros. Ne znam šta je ovo, mora da je od vode kad nam je obema loše, nema šta drugo da bude.“

Pipaju čelo jedna drugoj, gledaju se pune razumevanja za nedaće ove druge i lagano srču kompot iz žutih zdela.

Nekoliko godina kasnije, kuća će biti prodata, baš u vreme kada Perast postaje turistička meka Engleza i Rusa u pohodu na crnogorsko primorje. Bila je to vrlo lepa kamena kuća, odmah uz staru trospratnicu Krilovića, svu obraslu i tajnovitu, iako zapravo samo prepunu guštera i kao-slučajno ispuštenih tetrapaka i kesa. Devedeset stepenika delilo ih je od plaže, ali je bilo jasno da je vredelo penjati se, svaki put kada bi se zagazilo u veliko kameno dvorište, obraslo lozom francuzice, u društvu jedne stare, divlje pomorandže, koja se uzdizala nad dvorištem, čežnjivo okrenuta prema Verigama.

Sada kada nisu za plažu, jedino što im preostaje je da se kartaju, prinesu poslužavnike sa hlebom i paštetom sebi na sprat, gužvaju čaršave, strašno izmorene letnjom vrućinom i iznenadnom malaksalošću. Da su matore još bi i duvanile, ali pošto nisu, zadovoljiće se nekim drugim, dečijim porocima; možda pudingom ako neko bude imao volje da im ga napravi. A nadaju se da hoće, jer kada si bolestan, onda si kralj sveta i u najužem centru pažnje starijih. Tada sve može.

Činjenica je da su tih godina ostajale dugo na moru, ponekad od početka jula do kraja avgusta, kada bi dani već postajali tmurni, a kupanje u moru moguće tek u pauzama od jakih, i sve češćih pljuskova. Ali ni to sigurno nije mogao biti izgovor za tempo i usaglašenost kojom bi se razboljevale, samo da bi što više lenčarile, jele sa poslužavnika, igrajući remi dok ne popadaju, kao da je plaža nekakva prinuda ili kazna, a ne prostor gde se entuzijastično odjuri i ostane do poslednjih sunčevih dodira na koži.

Odraslima ništa nije jasno. Nerviraju se, prevrću očima, pozivaju se na to da bi druga deca sve dala samo da imaju šansu da letuju, a one to nimalo ne cene… Potom prelaze na sve otvorenije direktive: Sad ćete da odete na plažu i da vas ne vidimo dva sata. Odu one, zapljunu se, nevoljno uđu u vodu, hladna im je, brže bolje izađu, pa postoje još malo tu u okolini i vrate se u kuću. Ne možeš ih štapom isterati!

„Kako bre to, od silne one dece, vi nemate sa kim da se družite? Puna riva dece!“

„Svi su kreteni.“

„Ma, jel moguće da su baš svi kreteni?“

„Pa jesu, šta je tu je.“

„Hajde vi lepo dole na teren, nemojte da pričate da nemate sa kim, hajde, pokret, i da dođete tek na večeru.“

Odu dole do terena, okrenu se i dogovore da kažu da nije bilo nikoga. Ali prvo će malo da se promuvaju naokolo, da ne bude providno što se vraćaju posle samo petnaest minuta. Ubrzo, eto ih natrag, beznadežno je. Asocijalne, i gotovo. Stari hoće da puknu, ne znaju šta će s njima, na kraju ih puste da rade šta hoće, uz malo nade da će predstojeći pubertet odraditi svoje.

dva

„Ali da ne poveruješ, nama je lakše bilo da se razbolimo nego da idemo na plažu, pazi ti taj mentalni sklop.“

„Užas“, kaže Mala kroz smeh. „A jel se sećaš svaki put kad krenemo negde, taman kako siđemo dole, a ja bih odmah opet u ve-ce. Nismo se ni spustili, a već nalevo krug i natrag gore. Matori da polude. Pavlovljev refleks.“

„Jednom rečju deca-idioti. A ti si naročito bila loše volje!“

„Ne može se demantovati… Baster Kiton^[1], kaže majka. Odemo na pijacu, nervira se što se ne nasmejem seljacima, kaže daj jedan osmeh, šta te košta, stojiš tu kao Baster Kiton, nervira je to, nije joj uopšte jasno u čemu je problem, ja samo kažem šta da se smejem kad ništa nije smešno. Kad bude smešno, ja ću da se smejem.“

„Ma, da, ozbiljna si bila, nema šta. Ali i naivna do bola. Urlaš hoću sladoled, a baba neće da ti da, misli previše je hladan za tebe, pa ti napuni kornet kokicama, a ti uzmeš pa ližeš li ližeš, jadna hoćeš da je sladoled, a kokice sve ispadju okolo…“

„Naivna bila, naivna ostala. Ako kažeš da je sladoled, ja ti verujem. Nije ni čudo što se najedoh kokica u životu.“

tri

Pubertet je stigao. Vruća letnja noć i mirisi raznih parfema, pomešani sa mirisima vrša na obližnjim dokovima. Čavrlja se na rivi, pije se pivo ili vino, jedu se palačinke. Ako je posebno raspoložena, jedna od devojaka voli da napravi most, kad se malo čačne. Onda joj ove druge tapšu jer je za njih most misaona imenica. Gledaju se zvezde kojih ima toliko, da se pogled samo raspe u pokušaju da se one, makar i približno prebroje. Kada je bešika puna, trči se negde, ali se ne može ići kući jer je stepenika previše da bi se stalno jurcalo na pjacu^[2], sa pjace. Prilaze razni ljudi i pričaju razne priče. Ludaka ima skoro koliko i zvezda na nebu. Ako je početak avgusta, mogu se videti Suze svetog Lovre^[3]. Mala je jednom, kada je bila malo veća, izbrojala jedanaest padalica.

Ubrzo ulaze u fazu kada zaliv postaje tesan, a i mora se bežati od kiša koje se tu krajem leta sve češće spuštaju, pa ih ne mrzi da svakodnevno idu na otvoreno more. Bacaju se na talase i skaču sa stena. Nekad su utrčavale u vodu baš kad počne pljusak, jer je kupanje po kiši najlepše, a kasnije su naučile da je to opasno, i onda je sva zabava prestala. Vremenom je i strah od ajkule evoluirao u pravu fobiju, iako je bio realan koliko i onaj od krokodila u Savi. Ali, opreza nikad dovoljno.

Iako tvrde da je važno imati svetlucave minđuše koje zafrljačiš kada se neman približi, da bi joj odvukle pažnju, ili biti toliko pribran da šutneš gaduru po sred nosa jer je tu najosetljivija i onda elegantno otplivaš do obale leptir-tehnikom dok ona razmišlja šta ju je snašlo, uvek im se činilo da će ipak reći samo jedno pomirljivo prijatno, ako se bliski susret ikada zaista dogodi, i rasprostreti se da joj obrok učine jednostavnijim.

Kada sede na širokom kamenom stepeniku na ulazu u dvorište, gledaju pravo u brdo iza kojeg se nalazi mesto sa najvećom godišnjom količinom padavina u Evropi. Tokom jula je vedro, ali se krajem avgusta tamo sve češće prave oblaci i u sliku unose onaj elemenat uznemiravajućeg bez kog je lepota nepotpuna. Na moru je najlepše početkom septembra, kada leto umire a jesen se približava.

Nebo je tada još uvek plavo, a dani sunčani, ali to je hladno i već izbledelo sunce. U takvim periodima, stiče se utisak kao da Zemlja putuje na neko novo mesto, uranjajući sve dublje i krčeći sebi put ka nečemu mračnom i novom.

četiri

Vremenom jug postaje nešto južniji, i biva jasno da je Grčka mnogo više od užarenih, zbijenih, dosadnih košnica u koje se svakog leta slivaju gomile turista, u želji da prožive vrhunac svoje godine, kako bi se odmah potom vratile u svoju svakodnevicu, koju istovremeno vole i mrze, poput atomskog skloništa za koje osećaju da ih iako štiti od spoljnih pretnji i samog života, istovremeno žive sahranjuje. I tamo će odmah brže-bolje uplatiti narednih deset dana slobode, koji bi ako sve bude u najboljem redu, trebalo da nastupe za samo 365 dana. Ma, proleti to!

Svašta se može otkriti kada se skrene sa utabanih staza. Neobična vegetacija, mirisi i boje, manja sela iza malih sela, sa tek nekoliko kuća, u kojima žive ljudi koji se žale na siromaštvo, mada se ponekad, ako se ukaže prilika i zaviri tu i tamo u unutrašnjost njihovih stanova, može videti da su neki od njih bolje opremljeni od pojedinih stanova u centru Beograda. Babe koje se ponašaju ili izgledaju kao dede, i dede koje se ponašaju ili izgledaju kao babe, kameni putići koji ne vode nikuda, crkvice jedva malo veće od telefonskih govornica, slepci koji pokazuju pravac, ovce raštrkane po tamnozelenim dvorištima iza kojih se pružaju maslinjaci, strmoglave staze koje vode do plaža vrednih dvadesetominutnog spuštanja sa biciklom na krkačama, zavučene kafanice koje su pootvarali studenti informacionih tehnologija, vrativši se na svoja daleka rodna ostrva, poraženi nemogućnošću da u Atini nađu bilo kakav posao. Ipak, pomirljivo tvrde da je teško ako si osrednji u nečemu, a preko lica im prelazi talas otvorenog priznanja da se možda nisu trudili koliko je trebalo, dobroćudno sležu ramenima i nameravaju da pokušaju tamo odakle su krenuli. Sticajem okolnosti, ispostavlja se da veoma dobro poznaju bar jedan od URL^[4]-ova, Ur Really Lost! koktel za koji verovatno nijedna metropola do sada nije čula i čije sastojke pozajmljuju iz lokalnog ekosistema, i naravno, nipošto ne otkrivaju.

Jug su i sitna lukavstva preplanulih zavodnika, koji ti zviznu da se okreneš k njima, onda kad se previše pomno zagledaš u horizont, jer Hej, bejbi, dobar pogled nije tamo, već ovamo! Jug su i nešto veštiji italijanski pregovarači, koji ti pokažu pravac ali traže naknadu u vidu poljupca, pa makar u obraz. Ili te upoznaju u nekom od rimskih autobusa i vozova, izvedu iz njega u nameri da se pođe dalje u noć, pa ako vide da neće ići tako lako, ponovo uguraju brže-bolje u autobus ili voz već na sledećoj stanici, dok ne stigneš ni da procesuiraš šta se upravo dogodilo, i odjure dalje. Nema se vremena za gubljenje; sve je užurbano. Napetost i ležernost savršeno se prepliću, baš kao i osećaj lakoće i težine koji visoke temperature, čak i u kasnim večernjim satima, sa sobom nose. Jug je i ono ostrvo podno Čizme gde u Avoli rastu grozdovi sreće, gde se na obroncima „planine koja štuca“^[5] šetač oseća kao na drugoj planeti i gde se sa jednom osobom koja je odnedavno žitelj Sicilije može popiti belo od crnog^[6], pričati o svemu, ali i ćutati bez obzira na sve, a moći ćutati sa nekim i u tome naći prijatnost, odlika je posebnih odnosa.   

pet

Ipak, jug su i bujice suvišnih rečenica, izgovorenih uprkos žeđi, vika uličnih prodavaca voća i povrća, prepolovljene lubenice na koje sleću halapljivi insekti, veštački umor u podne, i beskrajne sijeste koje izgladnelog turistu negde oko tri časa nakon podneva, ostavljaju u šah-mat poziciji potpune agonije.

Gogenove Tahićanke. Mlada, zgodna, preplanula tela mladića i devojaka koji žive u zemljama u koje severenjaci odlaze u lov na ono drugo i drugačije, na ono egzotično i udaljeno, pritom se ne pitajući ikada suštinski da li oni u njima vide nešto više osim prilike za bolji životni standard, već se tobože, kao po automatizmu, jedni drugima smesta dopadnu, bez obzira na to imaju li generacijskih i kulturoloških dodirnih tačaka, potvrđujući svojim već pomalo klišeiziranim i predvidivim ljubavnim odabirom postojanje afiniteta koji bi najzad mogli biti viđeni u svetlu jednog neobičnog i krajnje latentnog oblika rasizma, čak i ako bi to spolja zapravo trebalo i moglo delovati sasvim suprotno. Naravno, čast izuzecima kojih sigurno nema malo, i koji ovaj pasus čine posve glupim i suvišnim.

Kada je Mala bila mala, sever je za nju bio ono što je na mapi gore, a jug ono što je na mapi dole, prema tome – zapad levo, a istok desno. Stvari su i u prostoru funkcionisale po sličnom principu; sever je, razume se, bio ispred, jug iza, a istok i zapad na svojim mestima. Svet je bio mesto prepuno izvesnosti.

Međutim, naše viđenje sveta, često se na nekom nesvesnom nivou, i dalje oslanja upravo na te detinje opažaje, jer nam je važno da se penjemo i spuštamo, samo da bi izbegli ravno, samo da možemo da se umorimo penjanjem, a potom nagradimo silaženjem. Idem samo gore do njih, pa ću posle da se spustim do grada.

Sever bi mogao biti tamo gde je glava, i počinjati na mestu gde se pluća pune kiseonikom, kada se pored otvorenog prozora udahne oštar vazduh. Jug bi, između ostalog, mogao biti tamo gde nam se čini da letnja vrelina suši misao, a krepi nagone; u smeru kojim ruka putuje niz stomak, da bi se uvukla među noge. Zanosno, uzbudljivo i toplo mesto ispunjeno mirisima, slavljem, vatrometom, utehom.

Iznad svega utehom.

[1] Baster Kiton (1895-1966), američki filmski glumac i režiser, popularan komičar u vreme nemog filma – glumac koji se „nikada ne smeje“, čija je „turobna i ledena fizionomija trebalo da protivreči dinamici industrijske civilizacije.“

[2] La Piazza (ital.) – trg, ustaljen izraz na primorju.

[3]Perseidi, u narodu poznatiji kao Suze svetog Lovre su najpoznatiji meteorski roj koji se javlja jednom godišnje, sa maksimumom aktivnosti obično u noći između 12. i 13. avgusta.

[4] URL – Uniform resource locator ili veb-adresa je složen iskaz nizova karaktera koji služi da se lociraju resursi na internetu. 

[5] Vulkan Etna. Jedna izreka kaže da je vulkan planina koja štuca.

[6] Bianco di Nera, belo vino dobijeno od crnog grožđa.