OSEĆAJ ZA SEVER / OSEĆAJ ZA JUG

66° 32’ 35”

jedan

Nebo je nisko^[1], a sunce bledožuto i veliko, pa se stiče utisak da je neizmerno blizu. Albino Afrika, očišćena od svih aroma, zaraza i pretnji. Invertovana u belo i prožeta šarmom oštrih naleta vetra, kome nije teško da se usudi, iznova i iznova.

Visine su nadohvat ruke, a širine preširoke. Skoro kao da si poklopljen tim nebom, koje te istovremeno uranja u sebe i pokazuje ti gde ti je granica, a pušten da slobodno lutaš naokolo u svim pravcima, jer su prostranstva toliko velika, da je to čast ali i poruga tvojim toplim cipelama.

Continue reading →

OBEŠENJAK

jedan

U sobi sa teškim drvenim šalonama na prozorima, koje sramežljivo propuštaju tek poneki zrak sunca, čovek od tridesetak godina pažljivo pakuje stvari u kofer, strpljivo i precizno polažući već složene majice preko nečega što u isti mah želi da zaštiti i sakrije. Protrlja još uvek pospano lice obema rukama, prođe rukom kroz kosu, namesti džemper i tiho se uputi ka vratima, bacajući poslednji pogled ka krevetu na kome jedna žena leži na boku, njemu okrenuta leđima, a licem prema prozoru. Delovalo je kao da ne diše, međutim, samo je čvrsto spavala i sanjala o nečemu čega se ujutru verovatno neće sećati. Može se reći da je sinoć puno popila, da bi potom razvezala haljinu – jednu od onih koje žene, već dobro naviknute, skidaju sa lakoćom, a muškarci uz malo muke, a nakon nje i jezik. Sve se odigralo veoma brzo, i još brže privelo kraju. Potom su za nju usledili snovi, a za njega noć ispunjena iščekivanjem da se razdani, kako bi što pre krenuo. Sa prvim zracima sunca, bešumno je napustio sobu.

Continue reading →

PEPI

jedan

Nemoguće je živeti život, izolovano od svojih komšija. Možete pobeći od majke i oca, ostaviti ženu ili muža, reći prijateljima da vas više ne zovu, odreći se deteta, viknuti poznanicima jedno hasta la vista^[1], ali jedno je sigurno – ne možete pobeći od svojih komšija.

Ne zna da li ga više užasava njegova predvidivost ili činjenica da ga tako dobro poznaju.

„A tu si!“ čuje se kreštavi glas baba Silvije, u trenutku kada su oboje izašli da pokupe jutarnje novine.

„Ne, to nisam ja. Reći ću mu da ti se javi.“

„Ne budali, Pepi, nego dođi da pogledaš zašto mi kompjuter kvrči već nedelju dana. Uključim ga, isključim ga, opet ga uključim, pa se ne čuje bar sat vremena, ali onda odmah opet počne. Posle možemo da spremimo palačinke! Iskoristi me, danas sam raspoložena.“

Tanka je granica između inicijative i maltretiranja. To baba Silvija ne zna, ali dobro zna da probudi mrtve glasom koji je čudan spoj kakofoničnog kreštanja, dečije radosti i staračke netolerancije.

Continue reading →

MAČEVANJE U VATRI

jedan

Mislio je da će povratiti od mirisa jakne koja nije oprana godinama. Hteo je da priđe tom čoveku i pita ga kako može tako da ih muči. Stvari bi trebalo da se peru, čim počnu toliko da mirišu na ljude. Bilo je to naprosto nepodnošljivo; mislio je da će se srušiti. Ipak, nalazio se u metrou punom stranaca, i nije više mogao da misli, niti da govori na drugom jeziku (baby, my English is terrible tonight). Samo je, sa malo preostalog strpljenja, čekao da napusti podzemlje i udahne svežu oktobarsku noć, za koju je znao da ga čeka gore.

Continue reading →

JURODIVI

Sreća je dozvoljena, ako smeš da je uzmeš.

jedan

Ludaka smo prvi put videli tog jutra u Vologdi. Prethodnih dana, bili smo u Moskvi, i kada smo se zasitili svega što je trebalo videti, proći i iskusiti, zaputili smo se na sever, preko Jaroslavlja do Vologde. Železnička stanica nalazi se nadomak trga Babuškina, na kome smo popili kafu, umorni od puta i najviše od svega, permanentne obaveze prema našim stvarima, koje smo morali svuda da nosimo sa sobom, a najradije bi ih negde kao-slučajno zaboravili, da nismo bili svesni da će nam te iste stvari, koje smo toliko mrzeli, zatrebati za koji čas, ako ne danas, onda sutra, kada košulje počnu da menjaju miris i kada treba promeniti veš, čarape i obrijati bradu koja počinje da smeta. Kao i većina drugih stvari, i kofer je dobar sluga ali zao gospodar.

Continue reading →

PIŠETE LI VI NEŠTO?

Ništa me do mog razumevanja ne čini tako prelepim.

jedan

Ljudi koji uspeju ponešto da uštede obično sakrivaju od sebe novac koji nemaju na mesta za koja ne znaju, i tako se, kasnije, i nađe dovoljno da se o putovanju razmisli, a ne samo da se na njega posmisli i zaboravi.

Jedan je od tih, i zato mu je drago kada najzad uspe da nasamari rasipnika u sebi. Iako su mu let i soba plaćeni, a tu je i pretpostavka da će dobiti nešto novca sa strane, drago mu je što neće morati da bude u grču i jede samo donere i salvete.

To je, između ostalog, prvi put da putuje negde poslom, a društvo će mu, silom prilika, praviti pisac, stari prijatelj njegovog šefa, koji je želeo da posao bude završen na najbrži i najbolji mogući način, uz dopuštenje i blagoslov da ostane u Pragu nekoliko dana i odmori se.

Prihvatio je (tako nešto se uglavnom odbija samo u slučaju gripa ili ludila), a ponudu razumeo kao kompenzaciju za to što posao neće obaviti sam; dečak na službenom putu.

Continue reading →

VERNA KERA

jedan

U svom je kupatilu. Gleda se u ogledalo sa posebnom pažnjom. Sve više počinje da veruje da u pogledu ne leži previše informacija. To je samo granica iza koje oni neposredniji misle da su prešli kada ga pogledaju. Međutim, ljudi stvari obično shvate pogrešno. Njegove oči nikada nisu bile ono što pruža uvid u unutrašnja zbivanja. Kada ključa, obrazi mu crvene, ali oči ostaju mirne u pokušaju da ne odaju ništa. Možda su obrazi ogledalo duševnih stanja? Usta zasigurno jesu. On ne može da sakrije taj iskrivljeni smešak kada se pretvara da uživa u nečijem društvu, u nekoj situaciji koja mu je teskobna. A dosta je takvih situacija, svi bi se složili. To je smešak koji najpre liči na grč. Povremeno se uplaši da bi lice jednom moglo tako da mu ostane, ako pretera sa lažnim uživanjima.

Isto tako, ne može da sakrije taj pseći osmeh oduševljenja kada ga nasmeje osoba koja ga uzbuđuje. Ta osoba ne mora ni da mu se dopada; on uzbudljivim smatra i stvari koje mu nisu previše bliske, a ponekad ni lepe. Usne mu se prevuku preko očnjaka, koji zablistaju u svoj svojoj veličini kada čuje ono što ga uzbuđuje.

Inače, ko kaže da se psi ne smeju? Oni samo to i rade kada im je dobro. A bitna i dobra razlika u odnosu na nas ljude je ta što se na psa sa grčem na licu najverovatnije nikada ne može naići.

Continue reading →

BUKE

I Tantal uze grožđe, i napi se vode,
u tom svetu gde je sve oprošteno.

jedan

Sprema se da krene tražeći po stanu sve one sitnice bez kojih se ne polazi. Ponavlja u sebi ključevi, telefon, pare nekoliko puta poput mantre i gasi televizor. Po ko zna koji put, shvata da je upravo preterano jak televizijski glas ono što ga je sve vreme dekoncentrisalo i činilo nervoznim. Kao da je morao da se takmiči celo pre podne u svom stanu, prilagođavajući se tom glasu i radeći sve svoje paralelno sa njim, umesto da ga jednostavno isključi. Čovek ponekad ima problem da se seti da ima moć nad predmetima koji ga okružuju.

Pošto je proverio da li je sve ugašeno, uputio se ka očevom stanu gde je trebalo da ručaju. To je bila nekakva rutina, a istovremeno sve osim toga. Obojica su voleli da pojedu nešto fino, da spreme jedan drugom ramstek, sote ili tripice, dokažu ko je bolji u pripremi tatarskog bifteka, ko je ispratio više aktuelnih soseva i kulinarskih kombinacija, ko zna da razlikuje radič od endivije, a ko u sebi zapravo nosi besprekorno očuvani atavizam predaka-lovaca i uzgred savršeno zna koliko je minuta potrebno da bi šnicla bila taman toliko pečena da odgovara potrebama evropskog organizma, i taman toliko sirova da razgali varvarska nepca.

Continue reading →