jedan

Nemoguće je živeti život, izolovano od svojih komšija. Možete pobeći od majke i oca, ostaviti ženu ili muža, reći prijateljima da vas više ne zovu, odreći se deteta, viknuti poznanicima jedno hasta la vista^[1], ali jedno je sigurno – ne možete pobeći od svojih komšija.

Ne zna da li ga više užasava njegova predvidivost ili činjenica da ga tako dobro poznaju.

„A tu si!“ čuje se kreštavi glas baba Silvije, u trenutku kada su oboje izašli da pokupe jutarnje novine.

„Ne, to nisam ja. Reći ću mu da ti se javi.“

„Ne budali, Pepi, nego dođi da pogledaš zašto mi kompjuter kvrči već nedelju dana. Uključim ga, isključim ga, opet ga uključim, pa se ne čuje bar sat vremena, ali onda odmah opet počne. Posle možemo da spremimo palačinke! Iskoristi me, danas sam raspoložena.“

Tanka je granica između inicijative i maltretiranja. To baba Silvija ne zna, ali dobro zna da probudi mrtve glasom koji je čudan spoj kakofoničnog kreštanja, dečije radosti i staračke netolerancije.

Continue reading “PEPI” →