Ništa me do mog razumevanja ne čini tako prelepim.

jedan

Ljudi koji uspeju ponešto da uštede obično sakrivaju od sebe novac koji nemaju na mesta za koja ne znaju, i tako se, kasnije, i nađe dovoljno da se o putovanju razmisli, a ne samo da se na njega posmisli i zaboravi.  

Jedan je od tih, i zato mu je drago kada najzad uspe da nasamari rasipnika u sebi. Iako su mu let i soba plaćeni, a tu je i pretpostavka da će dobiti nešto novca sa strane, drago mu je što neće morati da bude u grču i jede samo donere i salvete.

To je, između ostalog, prvi put da putuje negde poslom, a društvo će mu, silom prilika, praviti pisac, stari prijatelj njegovog šefa, koji je želeo da posao bude završen na najbrži i najbolji mogući način, uz dopuštenje i blagoslov da ostane u Pragu nekoliko dana i odmori se.

Prihvatio je (tako nešto se uglavnom odbija samo u slučaju gripa ili ludila), a ponudu razumeo kao kompenzaciju za to što posao neće obaviti sam; dečak na službenom putu.

Continue reading “PIŠETE LI VI NEŠTO?” →