VERNA KERA

jedan

U svom je kupatilu. Gleda se u ogledalo sa posebnom pažnjom. Sve više počinje da veruje da u pogledu ne leži previše informacija. To je samo granica iza koje oni neposredniji misle da su prešli kada ga pogledaju. Međutim, ljudi stvari obično shvate pogrešno. Njegove oči nikada nisu bile ono što pruža uvid u unutrašnja zbivanja. Kada ključa, obrazi mu crvene, ali oči ostaju mirne u pokušaju da ne odaju ništa. Možda su obrazi ogledalo duševnih stanja? Usta zasigurno jesu. On ne može da sakrije taj iskrivljeni smešak kada se pretvara da uživa u nečijem društvu, u nekoj situaciji koja mu je teskobna. A dosta je takvih situacija, svi bi se složili. To je smešak koji najpre liči na grč. Povremeno se uplaši da bi lice jednom moglo tako da mu ostane, ako pretera sa lažnim uživanjima.

Isto tako, ne može da sakrije taj pseći osmeh oduševljenja kada ga nasmeje osoba koja ga uzbuđuje. Ta osoba ne mora ni da mu se dopada; on uzbudljivim smatra i stvari koje mu nisu previše bliske, a ponekad ni lepe. Usne mu se prevuku preko očnjaka, koji zablistaju u svoj svojoj veličini kada čuje ono što ga uzbuđuje.

Inače, ko kaže da se psi ne smeju? Oni samo to i rade kada im je dobro. A bitna i dobra razlika u odnosu na nas ljude je ta što se na psa sa grčem na licu najverovatnije nikada ne može naići. 

dva

Početak novembra je. Odlučuje da ode u lov. Ipak, moći će samo da ide za njima jer nema lovačku dozvolu, niti poseduje oružje, ali odluka je pala – biće deo ove lovačke priče. Ko zna, možda kasnije i nekih drugih, ali samo ako bi mu se ovoga puta dopalo, u šta je izričito sumnjao.

Da je neko već počeo da stari, znao je da se da primetiti iz toga što za žandara u kartama govori dečko, a za popijeno mleko pita ko ga je utrošio, ali da se to može primetiti i u načinu na koji se neko priprema za lov, bila mu je novina. Činilo mu se da se mladi lovci sigurno manje savesno, ali duplo brže pakuju, gledajući oca kako sve priprema satima, sa strpljenjem hirurga i latentnom usplahirenošću neveste koja za par sati izlazi pred oltar.

Kao i obično u ovo doba godine, predmet njihovog interesovanja postaje zec; njihove oči pomno tragaju za njegovim ušima, tamo u kosmajskom regionu, na potezu prema Rogači, a kada prođe sastančenje u petak i subotu, u nedelju ranom zorom, šestorica polaze ka lovištu. I on, sedmi putnik, sa njima i za njima. 

Detaljno razrađuju gde će se ko kretati, ko prilazi odavde, a ko odande; saznaje da je svaki detalj važan kako bi se rizici sveli na najmanju moguću meru, naročito ako je magla uporna i gusta, kao što je već danima slučaj. Svako iz ekipe kao da se takmiči sa drugima, ko će pokazati veću blagonaklonost prema njemu, ko će se za njega bolje postarati. Ovog jutra, svačiji je sin. Govore mu da je važno da uvek ide korak iza, van dometa puške, i da će bez obzira što ih je malo, na neki način formirati potkovicu, tako da se zec potera ka niskoj travi. Dobro je, govore mu, ako vetar duva od zeca prema lovcima, jer ih u suprotnom on može sa lakoćom namirisati. A psi, oni će se kretati cik-cak, na kratkoj distanci ispred lovaca, ali ne previše daleko, na oko deset do dvadeset metara ispred, i njihova je uloga da isteraju zeca iz polu-rupa u zemlji koje on u oranicama pravi, i gde obično prebiva pre nego što izađe po hranu. Uloga psa je, dakle, da pronađe zeca jer čoveku lako može da se desi da prođe pored njega, a da ga ne primeti. Kada taj trenutak dođe i kada ga primeti, čovek će nastojati da ga pogodi, sa razdaljine koja može da varira, ali uglavnom nije veća od trideset metara.

I tako on, još neko vreme, vari siže ove i svih ostalih uobičajenih lovačkih priča, koji mu je od strane iskusnih serviran, razmišljajući neko vreme o psu. Čudne li životinje – u ime čoveka, kidisaće na drugu životinju, nakratko se sa njom poigrati kao da su same tu u prirodi, kao da je cela scena jedan krajnje prirodan prizor; pas koji juri zeca kroz travu i tera ga ka oranici, u gotovo veselom ritmu uvek grozničave, prirodne jurnjave i borbe za opstanak, dok ga iznenada ne preda, poput kolaboracioniste, čoveku kome tu nije mesto, da zeca dovrši i sa njim učini ono što mu je tog jutra palo na pamet, što će ga držati zadovoljnim narednih nekoliko sati, ili do trenutka kada se poslednji zalogaji gulaša izgube sa stola, a u preostali saft počnu umakati okrajci hleba. Pa, zec bi sigurno radije bio preklan psećim zubima, nego što bi završio na nišanu nekog tikvana u smešnim čizmama, i on razmišlja kako u svojim poslednjim sekundama zec manje zamera lovcu, a mnogo više glupom psetu što ga samo nije preklalo, već je uvek naviklo da verno služi, cinkari kuniće i ostalu poljsku nejač. Onda se, naravno, seti da zec ne može da misli, ali da bi bilo zgodno da može, jer bi sigurno shvatio nekoliko važnih zakonitosti o tom, istovremeno veštom i bangavom, smešnom i prelepom stvorenju kratke, sjajne, smeđe dlake i vlažnih očiju, koje ponosito, ali uvek sa dozom snishodljivosti ide pored ljudskih nogu; uvek zaslužna, a retko nagrađivana, verna kera.

Hladno je. Dah postaje vidljiv istog trenutka pošto napusti usnu duplju. Nije navikao da nosi ovakve čizme, i zato su mu koraci teži nego obično. Ide polako za ocem. Iver i klada gaze travu, a skoro svaki korak koji iver načini, onaj je trag u travi koji je klada načinila sekund-dva ranije. Jak miris se širi i osvaja im nozdrve. Skoro pa će ga zaboleti glava od količine kiseonika i neposrednosti kojom mu se priroda udvara, ovog ledenog jutra u njemu do sada nepoznatim poljima.

Nije dugo potrajalo, a već se usudio da pomisli kako je cela stvar monotona. Setio se kako je to izgledalo kada je bio mali; otac bi se najednom samo pojavio u kući, sa plenom umotanim u dve kese, koji je potom čekao na stolu u zadnjem delu dvorišta, da bude dalje obrađen i pripremljen kako treba. Negde između znatiželje i straha, prilazio bi kesama, da izbliza pogleda i omiriše ono što je u njima, ali nikada nije odmotavao životinju, nikada nije bio stvarno vođen drskom, i ne tako neuobičajenom dečačkom željom da pređe i tu granicu, pogleda iza onoga što označava život, rilja po usnuloj materiji ili skrnavi ono što je nekada imalo moć da reaguje, a sada nema. A kasnije, kada bi se jelo, znao je da zabušava i pored sve krtinice koja mu je odvajana, dok spontano posle par godina nije zavoleo meso, tražeći ga sve radije i češće.

Ni sam nije siguran koliko je vremena prošlo od kako su na nogama. Neke od ljudi koji su sa njima krenuli, sada više ne vidi. Pretpostavlja da su tamo desno, iza šipražja nešto dalje od njih, a on sve vreme ide uz oca, tačnije, iza njega, polovično motreći na njegove korake i reakcije, polovično misleći o koječemu. Kao u magnovenju, ugleda kako se otac hitro okreće, hvata ga za ruku, i tiho ali odsečno govori mu na uvo da se ukopa i pogleda pažljivije napred, što ga u momentu prene iz lake pospanosti u koju je zapao tokom ritmičnog smenjivanja nogu pri hodu. Otac ga i dalje snažno drži za nadlakticu, gleda ga u oči i obraća mu se skoro zapovednički. Nije stigao ni da udahne, puška već ide ka njemu, dok je u neverici ali kao hipnotisan preuzima, hvata onako kako je do tada samo tek viđao da se to radi, dok mu otac prilazi i popravlja joj položaj, vodeći svojim rukama njegove, i vrhom svoje čizme mu, istovremeno, blago udarajući stopala, ne bi li ih razmestio i postavio u što stabilniji položaj.

„Nema šanse… Ne, ne, nema šanse…“

„Ćuti i drži! Veruj mi.“

„Ne dolazi u obzir, ostavi me… Ostavi me kad ti kažem.“

„Veruj mi! Samo ćuti i otvori oči, gledaj pravo, vidiš ga, zar ne?“

„Vidim“, tiho ali uzrujano sikće. „Ne dolazi u obzir, jel čuješ? Znao sam da ćeš ovako nešto da mi prirediš!

Upropastiću ti šansu, a i neću ovo da radim, već sam ti rekao…“

„Hoćeš.“

„Isuse…“

Bilo mu je jasno da je ovo jedna od situacija u kojoj neće biti moguće izvući se tako lako. Jedna od onih situacija u kojoj ne bi mogao da izbegne ni skok na glavu sa mosta, jer je otac previše uporan u tome da sprovede svoju volju nad njim. Kao da je otac taj koji zna njegov sledeći korak, i sa sigurnošću vidovitog čoveka insistira da se postavi kao spona između njega i njegovog vlastitog poteza koji upravo sledi, od kog se on, u svojoj neukosti ili strahu krije, od kog uzmiče ili pokušava da se otuđi, iako mu je taj korak unapred predodređen.

Stoji u položaju, ruka mu je na obaraču, a oko na zecu. Oseća kao da će da se onesvesti. Naslućuje da će pogoditi previsoko, dići buku, potrošiti metak, oterati zeca… Pita se samo, šta će biti ako neko iz grupe primeti da je to on, jer nema ni dozvolu. Otac ga umiruje, govoreći mu da o tome ne razmišlja. On je njegov, a otac je njihov, u tom lancu pripadnosti koji mu deluje smešno i sada ga već užasno iritira, skoro da nema mesta paranoičnim mislima i ovom otežanom disanju, koje počinje da ga muči, i on oseća da mora da povuče obarač ako želi opet da udahne; sve dok to ne učini, pluća neće moći da mu se ispune vazduhom. Već prilično slab i nevoljan što je uopšte krenuo ovamo, prikuplja svu preostalu koncentraciju, ne bi li što bolje nišanio. A onda, u stotim delovima sekunde, čini istovremeno najočekivaniju i najneočekivaniju stvar, povlači obarač i – zatvara oči. Otvara ih nakon tri sekunde i spušta pušku, koju otac hitro preuzima, odlaže sa strane i okreće ga k sebi, pri čemu ga snažno, obema rukama hvata za ramena i iskeženo progovara:

„Pogodio si!“

U vrtlogu emocija koje je ta vest izazvala, prvo nemo zastaje, pa krene euforično da tapše oca po leđima, i obojica ubrzo skaču kao dva plemenska brata u transu, začarani supstancom koju primena sile luči i odvodi do mozga jednog ratnika. Kao da ga je sama Artemida poljubila u usta, i dopustila mu da odnese njeno štićeno, jer je bila tako dobre volje tog ludog, jesenjeg, izmaglicom obavijenog dana.

Dugo nije mogao da poveruje da je upucao zeca. On čak i nije takav čovek (to beše svi o sebi misle, zar ne?) ali, eto, desilo se i to. Prvo je bio u neverici, pa izuzetno ponosan, pa je opet zapao u nevericu, da bi potom počeo da oseća veliku grižu savesti zbog dugouhog, i još dugo dok su se vraćali ka bungalovima, pokušavao je da utvrdi da li je to bila puka slučajnost ili rezultat njegovog umeća. Na kraju se odlučio za slučajnost. I odlučio je da mu je žao zeca, i da neće ponovo ići u lov, osim ako ne bude morao. A to će, pomisli, biti u rangu scenarija u kome je dužan da lovi za opstanak, što je dovoljno daleka mogućnost, a blisko situaciji u kojoj biva zarobljen negde na Andima nakon avionske nesreće, i kreće da žvaće nogu svog obamrlog saputnika. Ipak, nešto dublje ispod toga, tinjalo je čudno uzbuđenje kojeg se pomalo sramotio; ali i pored toga što je želeo da ga potisne, ono je bilo prisutno i golicalo ga je, celim putem nazad. To nije bilo uzbuđenje ubijanja, to svakako ne… Bilo je to uzbuđenje pred novim sobom, kome ne pada glava sa ramena, koji je u stanju da odreaguje u datom trenutku, ne zabrlja, ne promaši, već dovoljno snage uloži u onaj trenutak u kom je potrebno da snaga potkrepi koncentraciju, jer jedna bez druge kao da ne umeju. I tada, u moru utisaka koji su ga pratili celim putem natrag do bungalova, počela se izdvajati misao snažno fokusirana na sopstveno telo, misao koja se javljala kao nova i do sada nepoznata; koja ga je celog obuhvatila i šaputala telu sa kojim je bila u bliskoj vezi: Napravićeš sebe ispočetka.