PEPI

jedan

Nemoguće je živeti život, izolovano od svojih komšija. Možete pobeći od majke i oca, ostaviti ženu ili muža, reći prijateljima da vas više ne zovu, odreći se deteta, viknuti poznanicima jedno hasta la vista^[1], ali jedno je sigurno – ne možete pobeći od svojih komšija.

Ne zna da li ga više užasava njegova predvidivost ili činjenica da ga tako dobro poznaju.

„A tu si!“ čuje se kreštavi glas baba Silvije, u trenutku kada su oboje izašli da pokupe jutarnje novine.

„Ne, to nisam ja. Reći ću mu da ti se javi.“

„Ne budali, Pepi, nego dođi da pogledaš zašto mi kompjuter kvrči već nedelju dana. Uključim ga, isključim ga, opet ga uključim, pa se ne čuje bar sat vremena, ali onda odmah opet počne. Posle možemo da spremimo palačinke! Iskoristi me, danas sam raspoložena.“

Tanka je granica između inicijative i maltretiranja. To baba Silvija ne zna, ali dobro zna da probudi mrtve glasom koji je čudan spoj kakofoničnog kreštanja, dečije radosti i staračke netolerancije.

Takođe, u vezi ove stare Italijanke koja je davno imigrirala u Ameriku i voli da se pohvali svojom živošću i temperamentom (u toj dihotomiji, Pepi je neživ i netemperamentan), nema puno toga što većini ljudi zapravo nije simpatično, ali je njena preduzimljivost ponekad preterana, kao i miris koji se često širi iz njene kuće, miris na koji je ona već navikla, i ne primećuje ga, ali drugi nisu, niti će ikada moći.

Čistoća je stvar dostojanstva, misli Pepi. Ne može da razume kako neko može da ne primeti ljusku od jajeta ili parčiće povrća koji su tokom kuvanja završili na podu; zato retko i pristaje da kod nje ulazi, a tek kada je o jelu reč, smišlja svaki izgovor da ne prisustvuje, uvek sumnjajući u čistoću njenih sudova, kuhinjskog stola i namirnica, iako ona vrlo često kuva i još češće ga poziva.

Per Semjuels ima trideset pet godina i radi za NASA-u. Ima Aspergerov sindrom^[2], u šta je njegov psihijtar sve sigurniji, ali tvrdi da je u pitanju blaži oblik, i tvrdi da to, uostalom, nije tako strašno, jer kako on veruje, pola NASA-e ima Aspergera. Kod njega je počeo da odlazi zbog manjka sna i povremene nervoze, ali se situacija popravila od kada je krenuo redovno na bazen. Svakog jutra bi se pojavio tamo, uvek u isto vreme, toliko tačan da bi se po njemu mogao naviti sat. Plivao bi nekoliko dužina, izašao napolje, obrisao se i potom otišao na posao.

Pepi nekoliko stvari voli više od svega, i u tim stvarima uživa i smatra ih svojevrsnim utočištem. Bazen, lepo vreme (od oko osamnaest stepeni, kada je prijatno za šetnju), voćni jogurt, pisanje mejlova Kristini (devojci koju ne poznaje lično, već samo preko interneta), kontrolu svojih troškova i pravljenje listi u koje upisuje brojčano stanje predmeta u kući, tako da u svakom trenutku tačno zna koliko čega ima. Kada bi ga neko pitao koliko spajalica ima u njegovom stanu, kao iz topa bi mogao reći 264. Naslućivao je on da to nije od velikog značaja, ali ga je veoma opuštalo, i nije imao potrebu da se pravda, dokle god bi u tome nalazio izvesno zadovoljstvo, smatrao je.

dva

Kristinine fotografije, video je na jednoj društvenoj mreži, i momentalno je poželeo da joj nekako stavi do znanja kako se oseća povodom njenog lica. Svidelo mu se ono što je primetio na tom licu; imao je utisak da nije zavodljivo ili senzualno, što je u svojoj glavi povezivao sa željom da se manipuliše, već veoma konkretno i možda čak pomalo grubo, skoro kao da je u njoj nastanjeno nešto prastaro, sirovo, primordijalno što sebi traži i krči put, duboko iznutra pomaljajući se kroz njene oči i linije oko vilice, koje su bile nešto izraženije nego kod drugih žena, te su tom licu davale pomalo muškobanjast izgled, no beskrajno uverljiv i srdačan.

Poslao joj je veoma direktan mejl u kome je obelodanio sve misli koje je njeno lice u njemu pokrenulo, pretpostavljajući da će to dovesti do samo jedne od dve moguće varijante: ili će ga iz prve razumeti, ili će ga zauvek otpisati kao ludaka koji ju je uznemirio i uplašio. U dnu pisma, napisao joj je i da potpuno razume ako ne bude želela da mu odgovori.

Iako je njegov mejl smatrala čudnim (nikada do tada joj se niko nije na taj način obratio) i krajnje neočekivanim, ostala je zakačena, kao što bi, verovatno, velika većina ženskog sveta, makar i labavo, za tu udicu na kojoj je mamac predstavljala, ništa drugo do pažnja; činjenica da joj je neko posvetio vreme, da je želeo da je analizira, upozna i stvori unikatan doživljaj o njoj, kao da u tom trenutku samo ona na svetu to zavređuje.

Pričali su o raznim stvarima. Ubrzo sasvim navučeni na Inbox (1) situaciju, kucali su jedno drugom kratke mejlove od po nekoliko redova desetak puta dnevno. Saznao je da živi u Odesi, ima dvadeset godina i studira lingvistiku. Njegova pitanja su skoro uvek bila vezana za njene studije, običan život i planove, tek na kraju mejla, ili negde usput, usudio bi se da provuče neko pitanje kojim bi odao interesovanje za intimne detalje iz njenog života, pri čemu bi se ponekad osećao kao da odgovore iznuđuje, a ponekad bi Kristina sama od sebe krenula da mu priča o nečemu, što ju je, po svoj prilici, u datom trenutku okupiralo. Često je bila bolesna, i on je voleo te dane kada ne bi otišla na predavanja, već bi ostajala kući radeći nešto svoje, i pišući mu mnogo češće nego ostalih dana, navodeći mu potpuno nebitne podatke, poput imena lekova koji su joj prepisani, namirnica koje uzima, obaveštavajući ga kakvo je vreme u njenom gradu ili koliko je pomorandži tog dana pojela.

I ponekad bi, uz obilje svakodnevnih, nezanimljivih informacija koje važnima mogu smatrati samo oni koji se za vas akutno i iracionalno zanimaju, pomenula i nešto što nisu bili lekovi ili pomorandže, i što bi on upijao kao veoma važne i skoro svete rečenice, i o čemu bi nadalje razmišljao, uklapajući i taj delić u širu sliku o Kristini, koju je marljivo i opsesivno gradio, ne umejući sebi da objasni korene opsesije i brige o nekome koga nikada u životu nije sreo, a kamoli njihovu svrhu i ishodište.

Osećao je samo da mu je važno da dobija poruke od nje, iako nije bio siguran da li je, u kojoj meri i na koji način on njoj uopšte važan, osećajući da bi pre promene u njenom, nego u njegovom životu mogle staviti tačku na njihovu prepisku.  

tri

„Uzmi salatu ili ću ja da ti je sipam“, opominje ga Silvija.

„Ne volim salatu.“

„Ne budali, svako voli salatu. Znam da nećeš da je uzmeš zato što misliš da nije dobro oprana. Oprala sam svaki list detaljno, Pepi. Ne možeš tako da živiš, da ti ja kažem… Moraš malo više da veruješ ljudima.“

„Ko kaže da ne verujem ljudima? Samo ne volim salatu, i to je sve. Pobogu…“

„Pepi, muškarci kao ti nikada neće znati dovoljno o životu. A to nije dobro. Ne daj bože da ostaneš sam, šta bi onda? Dobro zarađuješ, ali ne želiš valjda da budeš jedan od onih koji će platiti svoj brak? Moraš da očvrsneš, kad ti kažem. Uzmi tu salatu, opusti se i nauči već jednom da živiš kao sav normalan svet. Imam sto godina, i ako će me nešto dokrajčiti, to sigurno neće biti neoprana salata.“

„Hvala na ručku, bilo je odlično“, prokomentariše tiho sa dozom jetkosti u glasu i uputi se ka vratima od verande.

„Suludi mladić“, kaže Silvija za sebe, puštajući ga da ode, i uzimajući korpu hleba sa stola, kako bi ostatke pre nego što se sasuše vratila u kesu.

Prelazi put od Silvijine do svoje kuće veoma brzo, ulazi u kuhinju i uzima vanilin jogurt iz frižidera. Naginje ga i pije sve što je u flaši preostalo, a zatim odlazi i dugo se tušira toplom vodom. Tamo se oseća dobro. Skoro kao da je na nekom vanzemaljskom mestu. Svetom, vanzemaljskom mestu.   

Obavijen velikim, mekim peškirom izlazi iz kupatila i gleda kroz prozor. Sunce je nisko jer će uskoro zaći. Oseća poriv da legne u krevet i spava do narednog jutra, ali ne čini to samo iz straha da bi se mogao probuditi oko tri ujutru, nemoćan da ponovo zaspi, i jednako nemoćan da ustane i radi nešto drugo, a ne bi ni da pomišlja na potencijalnu teskobu ili otežano disanje, koje ga ponekad sačeka u taj zao čas. Bolje je da odloži spavanje, pomisli, i malo se nasmeje sam sebi i svojim večitim pokušajima optimizacije fizioloških procesa.    Seda za kompjuter i pokušava da radi. Nije uzeo naočare, i nevoljan da ustane i ode po njih, proklinje tog boga u detalju koji očigledno ne zna za njegovu rasparenu kratkovidost. Oduvek je jednim okom video lošije, što nije ni znao dok mu nisu rekli. Drugo oko je, dakle, crnčilo za oba, a on ga je prečesto nemilice iscrpljivao, sve do pucanja sitnih kapilara.

Posmatra brojeve koji se nižu na ekranu. Pomisli kako nula uvećava vrednost cifre pored koje se nalazi, a sama po sebi ne znači ništa. Četiri postaje deset puta toliko, kada se nula nađe pored. Kako velikodušno od praznog skupa.

Čudi se kako se mejla setio tek sada. Otvara ga i iznenađeno čita redove koje je Kristina napisala dok je bio odsutan.

It’s terrible to spend a lifetime without a soulmate. It’s like walking without touching the ground.^[3]

Neko vreme gleda u monitor, kao da očekuje da iz njega iskoči još koja reč. Još uvek polu-nag i mokar na pregibima, oseća nalet vetra na leđima i bosim stopalima, koji dolazi kroz širom otvoren prozor; jasno se može videti da su boje u dvorištu za par nijansi tamnije, jer će kako se čini, za nekoliko minuta početi kiša.  

Very stunning image^[4], kuca joj, duboko svestan njenih reči, zapravo, osećaja koji je njima htela da iskaže. It’s walking in vain^[5], pomisli ne otkucavši to, i ostaje da sedi još neko vreme za radnim stolom, oslonjen laktovima na njegovu površinu i očiju izgubljenih negde na zidu, tamo gde je granica pokreta i misli onih ljudi, čiji se život u najvećoj meri odvija u zatvorenim prostorima.

četiri

Dopisuju se veoma intenzivno jedno vreme. Saznaje o stvarima sa kojima se ona svakodnevno susreće, o profesorima koji joj predaju, o prijateljima koji je okružuju, o tome kako je pre neki dan izbio omanji požar u kući njenih roditelja, i kako je otac herojski izneo papagaja Kristijana, kako će se njeni roditelji možda razvesti, ali to nije sigurno, o tome da će na predlog jednog profesora pisati rad na temu U vremenu u kojem je promena sama sebi tekovina, pomalo nam nedostaje tekovina,i kako brine da li će rad ispuniti očekivanja, o sezonskom voću koje se može naći na pijaci blizu njene kuće, o najboljoj muzici koju je skoro čula i koju će mu poslati da presluša, jednom rečju o svemu i svačemu; kao da je za razliku od njega, imala potrebu da uoči jasne konture svog života, time što će ga nekome na drugoj strani sveta ponuditi kroz povezane i nepovezane priče i slike, dok je za razliku od nje, on to vrlo slabo činio, govoreći uglavnom o jednim te istim stvarima, ne iz potrebe da se zaštiti, koliko zbog toga što nije imao šta da joj ispriča. Ponekad bi se, osetivši se dosadnim ili jednoličnim, izvinjavao što stalno piše o bazenu, slabom snu, lekovima, jogurtu, vremenu i poslu, ali da se svakako raduje svemu što od nje prima, ohrabrujući je da nastavi da mu piše naširoko i nadugačko, uveravajući je da su njena pisma nešto posebno u njegovom danu.

Iako to uopšte ne mora biti pravilo, oni koji su u stanju da ispišu više redova, često i žive dinamičnije od drugih. Vremenom je intenzitet njenog obraćanja jenjavao, ostavljajući ga usamljenijeg nego ranije. Kako su imali vrlo otvoren odnos, nije se libio da je opomene i kaže joj da je primetio da ga zapostavlja, na šta mu je ona slala neki red više, ali je verovao da to čini iz neke čudne griže savesti, i da najverovatnije ne bi, da je nije zamolio. Rešio je da se distancira, naslućujući da je verovatno pronašla neko bolje društvo, iako je vrlo nejasno govorila o osobama sa kojima se trenutno viđa, o nekom momku za kojeg se nikako nije moglo doznati da li je samo prijatelj ili nešto više.

Počeo je sve manje da otvara nalog sa kojeg joj je pisao. Disciplinovanije je plivao, napredovao na poslu, gledao zalaske sunca sa svog prozora, zamišljajući da je potomak nekog Indijanca, iako veze sa tim nije imao, pokušavao da kuva, a potom čitao o sirovoj hrani i odlučio da pokuša da se prebaci na takav režim.

Sviđala mu se reč režim. A interesovanje za reči, podsetilo ga je na lingvistiku. Jednog jutra, pre nego što je trebalo da krene na posao, oko tri nedelje pošto je njihova prepiska utihnula, otkucao joj je da je napravio gaspačo^[6]. 

I’ve made gazpacho. Have you ever eaten anything similar?

How are you, by the way? Long time no hear.

P.

Uveče kada se vratio kući, gotovo siguran da će zateći njenu poruku, iznenadio se kada je shvatio da ništa nije odgovorila. Mnogo toga je bio, ali dosadan čovek ne. Pošao je da se istušira, zaklopivši kompjuter. Dok mu se topla voda slivala niz glavu i leđa, bio je zahvalan na toj lekovitoj, slatkoj rutini kojoj se uvek potpuno predavao, zahvalan na sopstvenom umeću da u malim stvarima pronađe utočište od jezivog nemira koji je nad njim neretko dominirao, ili da se u dobro poznatim uglovima svoje svakodnevnice sklupča, sakriven od sebe i sopstvenog života.

pet

U maju je uzeo nekoliko slobodnih dana. Napravio je šator u svom dvorištu i puno vremena provodio gledajući u sunce. Kada bi dan osvanuo, budio bi se sa prvim suncem i usmeravao pogled ka njemu, verujući da ga to napaja svojevrsnom energijom. Silvija bi ga povremeno posetila u šatoru, pokušavajući da ustanovi da li je i dalje normalan. Rekao joj je da ga više ne oslovljava sa Pepi, već Dičali (onaj koji puno priča, na jeziku nativnih Amerikanaca), barem dok je tu u šatoru, a bio je to njegov način da se našali sa njom jer, oboje su dobro znali ko od njih dvoje stalno ćuti, a ko neprekidno priča. Povremeno je odlazio kod nje, sa jednim percem na glavi, tek da se zna ko je i odakle dolazi, i sedeo bi tamo, poslužen jogurtom od vanile, koji je intuitivno kupovala samo za njega, osećajući da će na taj način moći da ga namami da joj pravi društvo češće nego obično. U par navrata, govorio joj je o Kristini, na šta je ona prevrtala očima, govoreći mu da takav kontakt nije prirodan, i da iz toga ništa dobro nikada nije izašlo.

„Treba ti neko od krvi i mesa, Pepi.“

„Dičali.“

„Molim?“

„Dičali, to mi je ime.“

„Ama, ne budali više i slušaj šta ti kažem. Jednom ćeš mi biti zahvalan, kad počneš sa pravim životom.“

„Pravim životom?“

„Da, pravim životom, nego šta!“

„Ne znam da li je pravi život raspoložen za mene. Da jeste, možda bi mi se već odavno dogodio.“

Kooperativno mu je prinela još jednu flašicu jogurta od vanile, spustivši mu ruku na rame, gledajući ga setno s leđa, tako da on to ne primeti; kao da je žalila za životom koji je mogao voditi, da je samo umeo ili želeo da ga se lati. Kao da je razumela da on najveći deo vremena i jeste onaj koji puno govori, ali u sebi, tako da ga drugi ne čuju, kao da negde duboko unutra, zove nekoga da mu pritekne u pomoć, a da nije do kraja izvesno da bi prihvatio ruku, čak i kada bi mu bila pružena.

Jednog jutra, ušao je u njenu garažu i otkrio svet prašnjavih, usnulih predmeta, koji su poput nesahranjenih vojnika, nekada slavnih a sada sasvim zaboravljenih, nedostojanstveno ležali razbacani unaokolo, pritiskajući jedni druge, ili stajali oslonjeni na zidove, tek toliko da ne padnu i ne razbiju se u paramparčad.

Pozvao ju je da mu se pridruži, i tako su satima preturali po stvarima, koje su u najvećoj meri pripadale njenom pokojnom mužu. Većina stvari koja je bila njena, bila je tamo u kući, živa i u upotrebi.

„Nemam puno stvari, Pepi, ali ja sve svoje koristim. Uvek je bilo tako. Nećeš ti mene videti da nešto imam, a ne upotrebljavam ili ne-daj-bože ovako ostavljam da truli. To su Larijeve stvari… Ja samo nikada nisam htela da ih rasklanjam ili poklanjam dalje. To je bilo i ostalo njegovo. A ja čak ni ne znam čega sve ovde ima…“

„Pogledaj ovu tablicu, to je za kola. Ha, ili ovu flašu. Kakav oblik… Da li bih možda mogao da je uzmem?

„Izvini, ali ne možeš. Mada, šta znam… Kako hoćeš. Verovatno mu ne bi smetalo što ti je dajem. Tamo dole mu sigurno nije najveća briga ko pije iz te štrokave flaše.“

„Ne planiram da pijem iz nje. Nisam lud, užasno je prljava… Hteo sam samo da je očistim i držim u sobi. A ova šnala, sigurno nije Larijeva…?“

„Vidi ti ovo… Moja je. Ne znam odakle tu.“ brzopleto je uzima i stavlja u džep, trljajući je o kecelju. „Ovo ide u kuću, naravno. Ne znam odakle se tu stvorila. Znaš Pepi, stvari su da se koriste… Uopšte ne znam zašto sve ovo nisam razdelila ili prodala. Iz nekog poštovanja, verovatno… Ali, kad bolje razmislim, možda bih ga više poštovala da sam te stvari redovno čistila ili ih dala nekome ko će ih koristiti i što je bitnije od svega, voleti. Malo sam glupa“, kaže mu gledajući ga kao devojčica koja je nešto uradila naopako, smešno naglašavajući tu reč, tako da zvuči pre italijanski nego engleski. „Da, da, uvek sam ja malo glupa… Ali neka, Pepi, vi ostali ste tu da mi budete pametni, jel tako?“ i uze da se cereka, približavajući mu se da ga potapše ili zagrli – u svakom slučaju dovodeći ga u jednu od onih situacija, u kojoj uvek topla i nasmejana Osoba A sateruje u ćošak Osobu B, socijalno neveštu i uvezanu, koja ne obožava baš previše da se pipka, dirka, grli, tapše, štipa, pa čak ni rukuje, ako prilika to striktno ne nalaže.

Nakon dvadesetak minuta kopanja po stvarima, u kome se smenjuje bezbroj facijalnih ekspresija na dva lica, jednom mlađem muškom, i drugom starijem ženskom, Pepi pronalazi bokal uspomena^[7]. Egzaltiran je, i prinosi ga Silviji na uvid, pitajući je da li joj je poznat i od kada datira.

„Larijev je. Uh, kako je star. Vidi ti ovo…“. Uzima ga, obrće po rukama, zagleda pažljivo svaki detalj, i počinje da radi ono u čemu nikada nije bila dobra… da ćuti.

Pepiju je čudno što je vidi da tako posvećeno posmatra nađeni predmet; gotovo da oseća odgovornost ako ju je uznemirio ili rastužio. Na trenutak je poželeo da joj ga nije dao.

„Larijev je. Mislim da bi voleo da je ovaj bokal u kući, ali ja ne znam da li bi to meni prijalo.“

„U čemu je problem? Očistićemo ga koliko je moguće, neće biti prljav i možeš da ga držiš u kući.“

„Ne želim ga u kući, ako će samo da stoji tamo… Pomalo je i nakaradan, zar ne?

„Uopšte nije nakaradan. Ja mislim da je prelep, a ti kako hoćeš.“

„Vidiš… Stvari koje samo tako stoje, podsećaju me na ljude koji ne žive. Ne moraju da budu mrtvi, Pepi… Ima dosta ljudi na svetu koji su mrtvi i pre nego što umru. Lari je bio pomalo takav… Naročito od kada je izgubio posao i kasnije, pre nego što će početi da vegetira u ovoj kući i umreti. Moja uloga je uvek bila da unosim život u njegov život… To nije lako, znaš. Živeti za dvoje, disati duplo, kretati se duplo… Ponekad imam divne uspomene na njega, ali ponekad se setim tog napora, Pepi, insistiranja na životu, a on kao da mi je ponekad namerno odmagao ili prkosio… Kao da je hteo da mi stavi do znanja da su moji napori uzaludni jer ćemo svakako umreti u jednom trenutku, kao da mu nije bilo jasno zašto ne smanjim doživljaj i olabavim malo, kao da ga je nervirala ta moja borba, tako da kažem… Za koju on, iskrena da budem, verujem da nije imao dovoljno snage.“

„Okej, ali znaš, i ja sam primetio da se previše trudiš. Možda bi trebalo da prihvatiš činjenicu da će sve proći. Biće ti lakše…?“

„Ne moraš ti to da mi govoriš. Ja samo hoću da živim punim plućima, razumeš? Toliko mi je, nadam se, dozvoljeno, gospodine.“

„U redu je… Zaboravi.“

„Ne, neću da zaboravim. I znaš šta? Sad si me malo iznervirao. Znam šta ću… Poskidaću ove džidža-bidže sa bokala, opraću bokal i u njemu ću držati biljke. Ima da se koristi! Zapravo je odlična zamisao… Silvija, glupa si al’ si najpametnija od glupih“, obraća se sama sebi uz smešak, lupkajući se po čelu, „A ove sitnice, jednu po jednu ću da poskidam i poslaću svakom njegovom prijatelju koji je živ i za kog se setim da ju je nakačio na bokal… Tako će uspomena na staru budalu biti aktivna, zar ne? To je prava stvar, Pepi. A ne ovo truljenje u garaži. To je prava stvar…“

„Hm… Pa dobro, kako hoćeš… Mada ja i dalje mislim da je pomalo šteta da se stvari skidaju sa bokala.“

„Ipak će biti tako… Znaš, dosta pričaju o reciklaži ovih dana, jel’ da? I sam verovatno ne možeš da živiš od toga. Eto, baba Silvija će da reciklira, Pepi. I znaš šta? Biće to jedna od najkorisnijih reciklaža ikad, a ti prokljuvi zašto.“

„Zato što si ti tako rekla?“

„Vrlo jednostavno, Pepi… Uzmeš bol i recikliraš u ljubav, pa sad, kakvu-takvu. Tako to ide. U krug, u krug, u krug…“

Okreće se užurbano oko sebe, trljajući ruke o kecelju, kao da želi da ih barem malo očisti, pre nego što nastavi sa ovim malim, privatnim arheološkim poduhvatom.

Na licu joj se vidi osmeh.

Pepi je seo na ulaz i ostavio je da neko vreme kopa sama. Pitao se šta bi Dičali nalepio na bokal uspomena.

Posle nekoliko dana sklonio je šator i vratio se u kuću. Posao je čekao.

šest

Nakon godinu dana, oženio se ženom sa kojom je godinama radio. Nije bio siguran da li je zaljubljen u nju, ali je verovao da mu je mnogo važnije što ona ima strpljenja za njegove loše sate. Bio joj je prilično privržen i siguran da će provesti ceo svoj život sa njom, samo ako ona bude voljna da svoj život provede sa njim.

Puno su radili. Bio je to jedan od onih parova koji vodi neku vrstu života u savezu, i tu su da bodre jedno drugo pri projektima na kojima paralelno rade, više nego što bi zagledani jedno drugom u oči, bili opijeni i u svemu okolnom videli nekakvo nužno zlo koje ih samo ometa u tome da budu više zajedno, jer je to na vrhu liste prioriteta. Ovi prvi žive u vremenu koje prolazi, zadovoljni što imaju nekoga sa kim ga mogu utrošiti i kvalitetno provesti, dok ovi drugi o vremenu ne razmišljaju, osim onda kada jako žele da ono stane i zadrži se u tom trenutku nepomućene egzaltacije, dok zamišljaju kako bi izgledalo da nikada ne uspe da nastavi svojim tokom.

sedam

Jednom je, sasvim iznenada i bez evidentnog razloga, stigao mejl od Kristine, koja ga je pitala kako je i šta radi. Odgovorio joj je da je sve uglavnom kao i pre, osim što je oženjen i ima veću odgovornost na poslu. Pitao je kako njoj ide, i da li planira da dođe u Ameriku kojim slučajem, i nastavi studije. Krenuo je da joj nabraja mogućnosti za dalji istraživački rad. Odgovorila je da planira negde da ode, ali da još ne zna gde će to biti. Bila je prilično iznenađena promenama u njegovom životu, ali se posle ispravila, i rekla da to zapravo i nije toliko iznenađujuće jer uvek tako biva sa muškarcima. Verovala je da velika većina njih završi u braku brže i lakše nego što to žene ikada čine, naročito ako ih neke druge žene, pre njihovih, prethodno kultivišu.

Delovala mu je pomalo isfrustrirano, ali nije želeo da joj postavlja dalja pitanja o njenom životu i trenutnim prilikama. Ni ona mu se više nije otvarala, onako kako je ranije umela. Razgovor je tinjao na površini.

Činilo mu se da se vratila po pažnju, tamo gde je upamtila da je možda može naći, kao što se životinja u šumi vraća do svojih skrovišta ne bi li našla ostatke hrane. Ali, on sada više nije želeo da joj je pruži. 

Kako je prepiska nekoliko dana vođena bez većeg smisla i kao pod prisilom, primetio je da je isto kao i već jednom ranije, samo spontano prestala da mu piše, pošavši da traži ono što joj je bilo istinski potrebno, na nekom drugom mestu.

Pepi je nastavio da ide na bazen vrlo disciplinovano, pije litre jogurta i šake lekova, komentariše vremensku prognozu i pokušava da sazna što je moguće više unapred kakvo ih vreme očekuje. Davao je sve od sebe da više vremena provodi napolju, zamoren zidovima i ekranima, u čemu je samo delimično uspevao. Imao je puno posla, i puno toga je morao da rešava i kod kuće, samo povremeno praveći pauze za jelo. Silvija im je ponekad donosila rolate koje je pravila (u jednom trenutku je počeo da poredi da li mu se više dopada reč režim ili reč rolat, pa se ipak odlučio za rolat jer mu je to zvučalo skoro pa barokno), i koje je sada ponovo jeo od kada je prestao sa sirovom hranom, i dalje na rubu tanjira ostavljajući one delove u kojima mu se činilo da nazire neke nedefinisane sastojke, ili poneku Silvijinu dlaku, užasnut nemarom svoje komšinice, impulsivne Italijanke.

osam

Prošlo je leto, a zatim i jesen, i boje dvorišta postajale su sve tamnije, a zalasci sunca sve bleđi i sve ranije su stizali.  

Silvija je jednog dana pala sa kuhinjske stolice dok se istezala da dohvati brašno i zadobila tešku povredu glave. Umrla je, ali kao što je i obećala – to nikako nije bilo od salate. Pepi je često sedeo na tremu, gledajući ka njenoj kući, razmišljajući kako ga je nervirala, a kako je zapravo ona bila jedina konstanta u njegovom životu, godinama unazad.

Ironično, osećao je da ga je napustila, iako je uvek verovao da će on prvi biti taj da ode iz komšiluka.

Tri nedelje nakon toga, njegova žena se probudila, ne zatekavši ga u krevetu. Pošla je do kuhinje i kupatila, potražila ga je i na tremu, ali Pepija nije bilo. Sumnjala je da je već krenuo na posao, jer su uvek išli zajedno, a i sva obuća koju je imao, bila je uredno poređana u dnu plakara. Ništa nije nedostajalo.

Ne želeći još da se uzbuđuje previše i verujući da će se odnekud samo pojaviti, pošla je da pristavi kafu. Ipak, raspoloženje joj se brzinom svetlosti izmenilo kada je pored sudopere zatekla poruku na kojoj je veoma nečitkim rukopisom bilo ispisano:

It’s terrible to spend a lifetime without a soulmate. It’s like walking without touching the ground.

Morala je da sedne i razmisli par sekundi, pokušavajući da se seti da li je rekla nešto što ga je navelo da to napiše; premotavala je razgovore koji su vođeni prethodnih dana, ali ništa joj se nije javljalo kao odgovor na situaciju u kojoj se zatekla.

Ne znajući šta da radi, i da li da prvo pozove nekog od kolega i vidi da li je sa njima, ode napolje i potraži ga u okolini, u nadi da će ga zateći kako šeta obližnjim ulicama, ili preduzme nešto sasvim treće, na kraju je hitro prišla njegovom kompjuteru, za kojim je oduvek provodio najviše vremena, i u moru otvorenih tabova našla sajt na kome je još uvek stajala potvrda da je uspešno kupljena jedna avionska karta u jednom pravcu za Odesu, za jednu odraslu osobu u ekonomskoj klasi.

[1] (šp.) – Zbogom

[2] Asperger je sindrom iz autističkog spektra, koji se odlikuje poteškoćama u društvenoj komunikaciji, vrlo često preokupacijom jednom određenom temom i uživanjem u ponavljanju radnji. Za razliku od ostalih poremećaja iz autističkog spektra, nema zastoja u jezičkom i kognitivnom razvoju, inteligencija je normalna, ali postoji nedostatak veštine neverbalne komunikacije, manjak empatije, a ponekad i fizička nespretnost pojedinaca.

[3] (eng.) – Strašno je provesti život bez srodne duše. To je kao da hodaš, a da ne dodiruješ zemlju.

[4] (eng.) – Vrlo zapanjujuća slika.

[5] (eng.) – To je uzaludno hodanje.

[6] Hladna supa od paradajza, tipična za Španiju i Portugal.

[7] (eng.) Memory jugs – ćupovi na koje su lepljeni različiti sitni predmeti – školjke, nakit, ključevi, značke itd., pri čemu kultura pravljenja ovih ćupova potiče prvobitno iz Afrike, da bi oživela opet u Viktorijanskom dobu, a u Americi posebno na jugu ’50-ih i ’60-ih godina prošlog veka.